Da li je razvod nešto najgore što može da vam se desi? Ne, najgore što može da se desi je da dišete, a ne živite, budite se, a ne vidite smisao života, živite sa nekim, a sami ste… nemate kome da se poverite, ne sećate se kada ste se poslednji put nasmejali, onako iskreno od srca…. najgore od svega je kada se vaš život pretvori u neprestano iščekivanje da osoba kojoj ste rekli sudbonosno „ da „, napusti prostoriju… ode, ostavi vas na miru.
A, zašto jednostavno vi ne odete?
Nije lako… gde ćete, šta će biti sa decom, od čega ćete živeti, gde ćete živeti, šta će reći rodbina, prijatelji, komšije, i tako hiljadu i jedan razlog, dok dani prolaze i prolaze, a vi se vrtite u krug.
Nije svaki brak osuđen na propast, ali u svakom braku postoje problemi.
Problemi se rešavaju, zajednički i kroz to rešavanje se sazreva zajedno, sazreva veza, sazreva par i ljubav.
Međutim, šta ako se problemi ne mogu rešiti? Šta ako je problem nasilje, omalovažavanje, nekomunikacija i samovoljno zapostavljanje jednog partnera? Da li ostati, ako smo dali sve od sebe da ta veza uspe, ali druga starana ne pokazuje želju da nešto promeni …svakako ne.
Plašila sam se nepoznatog, plašila sam se života..
Moj prvi brak desio mi se u dvadeset četvrtoj godini. Bila sam mlada, sveža. Iz apsolventske klupe uvukla sam se u venčanicu. Bila sam puna života, zaljubljena, letela sam. Vrlo brzo ostala sam trudna, a nekako sa trudnoćom, sve je počelo da se menja. Moj prvi suprug, koga sam tada mnogo volela, pretvorio se u zver. Svakodnevno omalovažavanje, svađa, njegovo nedolaženje kući, nekomunikacija i fizičko iživljavanje, ubili su u meni sve. Pretvorila sam se u biljku…
Koliko je to trajalo ? Dugo, predugo. Pola decenije.
Zašto sam trpela toliko?
Zato što sam bila kukavica, plašila sam se promene, naučila sam da živim sa tim i kao da sam se poistovetila sa tom situacijom. A možda sam se jednostavno plašila, jer nisam znala šta bi me sve tek čekalo nakon razvoda.
Nešto je u meni puklo, nešto se dogodilo. Poželela sam da živim, da se borim… Nisam želela da mi prođe život u tom ludilu, strahu i rasulu, htela sam najbolje za sebe i moju, tada četvorogodišnju devojčicu, mog anđela. Odlučila sam i odsekla tumor koji me je godinama izjedao.
Nije bilo lako ali je bilo lepo
Kao podstanar, sa minimalnim primanjima, počela sam borbu sama za nas dve.
U početku je bilo teško, jer sam radila i po tri posla da bih uspela da izguram priču, ali je bilo lepo…mir, sloboda, energija i nekakav ludački polet sam osetila u sebi.
Ubrzo nakon razvoda našla sam posao koji mi je omogućio da svom detetu i sebi pružim normalan život, bez dugova, bez trzavica, puno zajedničkog vremena, letovanja i svega što nismo imale do samo dve godine pre.
Mislila sam da se više nikada neću udati
I taman kada sam pomislila da se više nikada u životu se neću zaljubiti, desio se on, moj sadašnji muž, koga volim najviše na svetu. Moja ljubav, moj partner, prijatelj, saputnik…
Mnoge žene ostaju same nakon jednog braka, iz straha , najčešće, da ne naprave sličan izbor. Ja sam dala šansu ljubavi. Ne kajem se! Moj sadašnji muž je sve ono što sam želela. Pažljiv je, duhovit, brižan, okrenut porodici … Danas, pored moje ćerkice, koju je prihvatio kao svoje dete, imamo još jednu zajedničku ćerku i sada blizance dečaka i devojčicu.
Uspeli smo zajedničkim snagama da stvorimo i sopstveni krov nad glavom, da pobedimo porok pušenja i još puno, puno toga. Mi imamo zajedničke ciljeve i gledamo u istom pravcu, a to je ono što je u jednom odnosu najbitnije. Bilo je konflikata i biće ih, to je normalno. Nije sve med i mleko, ali bitno je da smo iz svakog konflikta, nas dvoje izašli kao pobednici, još jači i još svesniji da želimo da idemo kroz život zajedno.
Kad pogledam iza sebe…
Ponekad, pomislim, kakav bi moj život bio… Da li bi ga uopšte bilo da nisam skupila hrabrost i skupila kofere? Da sam ostala u tom nečemu, što se na papiru zvalo brak, da sam nastavila da trpim nasilje…kako bi izgledao život mog deteta? Ona je sada već tinejdžerka, omiljena u društvu, sjajan đak i sve u svemu dobro dete. Kuda bi njen put vodio iz takve porodice? Kakvu bih poruku njoj dala? U njenoj maloj glavici sigurno bi poruka zvučala ovako nekako: muž sme da radi nad tobom šta hoće, ti moraš da trpiš.
Znam da sam dobro postupila!
Kada pogledam sve ono što me sada okružuje, shvatam koliko sam srećna. Ja imam sve što mi je potrebno: ljubav, divnu decu, divnog muža i još puno, puno divnih planova i želja.
Kažu, da dobiješ u životu ono što zaslužuješ… Da, ali moraš biti hrabar da zaslužiš. Moraš voleti život, moraš odabrati da ne budeš žrtva , već pobednik, moraš pružiti šansu životu. Znam da ta reč „moraš” zvuči kao naredba, ali ako ne umemo sebi da naredimo u nekim situacijama, progutaće nas učmalost, bezvoljnost i strah….
Volite, radujte se i birajte za sebe i svoju decu samo najbolje!
Ne bojte se promene. Hrabrima Bog duva u leđa. Svako zlo treba odstraniti, da bi dobro imalo mesta da nas poseti i ostane kod nas.
Autor teksta: Marija Lazarević, srećno razvedena i još srećnije udata žena, danas majka sa četvoro dece :)
Komentari (0)