Tinejdžerske godine mogu biti teške i vrlo tajanstveno područje u koje upadaju deca, bar kako deluje gledano iz ugla roditelja. Čini se kao da čovek s godinama zaboravi kroz šta je prolazio u pubertetu i skokom na neku drugu deceniju života, poništava se taj deo mozga zadužen za razumevanje tinejdžera. Tih nekoliko godina prelaza iz detinjstva ka adolescenciji jeste period kada razumna deca postanu vetropiri ili počnu da osciliraju s raspoloženjem, divljaju ili se povlače u sebe. Roditelji uglavnom nemaju razumevanja za to, ali se trude da taj period prođe što bezbolnije. Ne uspeva to uvek, i koliko je to zaista težak posao, govore i brojna istraživanja koja pokušavaju da razreše neke od tih „misterija” univerzuma.
Sa razvojem neuronauke, znanja o ljudskom mozgu sve su kompleksnija, i psihologija ih prati u stopu upravo da bi pomogla i roditeljima i deci u toj turbulentnoj deceniji. Istraživanja su se uglavnom bavila razvojem adolescencije kroz vreme, pre nego poređenjem adolescenata u određenom trenutku u vremenu. Sve savremenije slike mozga i njegovog razvoja dodale su još jedan aspekt široj slici i postale vrlo važan šraf u razumevanju emocija kod tinejdžera. Promene u telu tinejdžera nisu jedine koje utiču na njihovo ponašanje; ono što se događa u dubini njihovog mozga ključ je za pravilan odgovor roditelja. Može li roditelj da pomogne svom tinejdžeru u tom periodu? Nauka kaže da može. Jednom viđena kao vreme za povlačenje roditelja, adolescencija se sada sve više posmatra kao mogućnost da se ostane u emocionalnoj vezi sa svojim detetom. Istraživanja su pomogla da se identifikuju četiri izuzetno važne faze u razvoju intelektualnih, društvenih i emocionalnih veština koje će većina tinejdžera iskusiti u određenom uzrastu.
Izvor: Pixabay
Negde oko jedanaeste ili dvanaeste godine, kada pubertet uđe u prvu od svojih faza, tinejdžeri mogu na neobičan način da nazaduju u nekim osnovnim veštinama. Recimo, prostorno učenje i određeni načini rezonovanja mogu vidno da opadnu u ovoj fazi života, što su potvrdile i studije. Delovi mozga zaduženi za potencijalnu buduću memoriju, odnosno za pamćenje onoga što treba da se obavi, i dalje se razvijaju. Zato tinejdžer može da izgleda kao nehajan, nepažljiv i naizgled zaboravan. Tu pomaže saradnja roditelja i podučavanje tinejdžera organizacionim sposobnostima. Kako? Roditelji i te kako mogu da pomognu detetu da razvije memorijske impulse kroz dnevnu rutinu, tako što će tražiti od njega da ostavlja torbu za fizičko ili dodatne stvari koje mora da nosi u školu ispred vrata ili na samom izlazu. Ili da mu kaže da postavi podsetnik na mobilnom telefonu. Moguće je deliti korisne alatke i aplikacije, sve ono što će mu pomoći da se pridržava tih dnevnih obaveza.
Veštine razmišljanja i donošenja odluka kod tinejdžera najčešće nisu potpuno razvijene; roditelji zato mogu da ih nauče da utreniraju organizovanost ili da počnu da uzimaju u obzir i drugačiji način mišljenja.
Mama i tata mogu da pomognu tinejdžeru da donese razumnu, logičnu i pametnu odluku, tako što će razmišljati sa njim: šta su prednosti i mane, nedostaci i benefiti uzimanja u obzir i drugačijeg mišljenja, odnosno posmatranja stvari sa neke druge tačke. Deca koja do desete ili jedanaeste godine nauče kako da donose što bolje odluke, manje su anksiozna i tužna, ređe upadaju u tuče i probleme sa vršnjacima sa dvanaest i trinaest godina, bar prema studiji koju je objavio Journal of Behavioral Decision Making 2014. godine.
Izvor: Pixabay
Sve dok ostaju puni podrške, topline i razumevanja za dete, roditelji imaju mogućnost da utiču na način na koji će se mozak njihovog tinejdžera razvijati u toj fazi. Studija iz 2014. godine na 188 dece, poredila je uticaj majki koje su tople, brižne i pune odobravanja prema detetu tokom nesporazuma, sa majkama koje bi postajale ljute i nametale svoje argumente. Ta deca, koja bi imala srdačan odnos sa majkom sa dvanaest godina, već kao tinejdžeri od šesnaest, imala bi moždane promene koje su beležile nižu stopu tuge i anksioznosti i viši nivo samokontrole, prema studiji Univerziteta u Australiji.
Kada dete napuni trinaest i četrnaest godina, roditelj bi trebalo da je spreman za ono što može da se nazove neobuzdanim emocionalnim stanjem. Tinejdžer postaje preosetljiv na mišljenja vršnjaka i reaguje vrlo snažno na njih. S druge strane, socijalne veštine potrebne da shvate šta njihovi vršnjaci zaista misle i šta je realnost, neće doživeti zrelost još mnogo godina kasnije, što ih čini još konfuznijim i jadnijim.
Do tih godina, tinejdžeri reaguju na stres vrlo loše, i umeju da tresnu vratima i briznu u plač kada ih savlada. Uticaj stresa je mnogo jači tokom tog perioda života i ostavlja posledice: polovina mentalnih poremećaja kod odraslih koji su kao okidač imali stres, dijagnostikovana je i pre petnaeste godine. Neka druga istraživanja pokazuju da tinejdžeri od jedanaeste do petnaeste postaju tužni i uznemireni kada dožive stres u društvu bilo da su isključeni iz društvenih grupa ili imaju osećaj neuklapanja — što nije slučaj sa odraslima.
Delovi mozga najpodložniji stresu i dalje se razvijaju, pa način na koji se suočavaju s njim može da se duboko ureže u mozak kao doživotni obrazac, bar prema prošlogodišnjem istraživanju objavljenom u Developmental Science Review. Psiholozi zato savetuju da deca nauče veštine koje će im pomoći da nauče da se sama umiruju, počev od vežbanja i nekog sporta, pa do slušanja muzike.
Izvor: Pixabay
Tinejdžeri su podložni socijalnom stresu u uzrastu od trinaest i četrnaest godina. Tu roditelji mogu da pomognu klincima da „dekodiraju” vršnjake i društveno ponašanje i da uspostave model zdravog suočavanja sa stresom.
Učiti tinejdžera da razvija veštine prijateljstva, čitanja tuđih emocija i govora tela od velike su važnosti. Važno je da nauče da biraju prijatelje na osnovu interesovanja, ne na osnovu popularnosti, ali i da nauče da se oslobode onih „prijatelja” koji ih kinje. Važno je naučiti ih kako da „poprave” prijateljstvo nakon svađe, tako što će se izviniti, ispraviti grešku ili napraviti kompromis. Ključ za suočavanje sa stresom je u podršci porodice. Tinejdžeri čije porodice neguju zajedništvo, rešavanje problema i emocionalnu podršku, imaju manje šanse da postanu depresivni nakon izlaganja ozbiljnom stresu, tvrdi prošlogodišnja studija na 362 adolescenta, objavljena u Journal of Family Psychology.
I kad su u pitanju oni malo stariji tinejdžeri, od petnaest do šesnaest godina, njihova žudnja za rizikom raste, a to je potvrdila i studija iz 2015. godine na preko 200 učesnika starosti od osam do 12 godina na Univerzitetu Leiden u Holandiji. Receptori za nagrađivanje u mozgu bujaju, pojačavajući odgovor adolescenata na dopamin, neurotransmiter povezan sa osećanjima zadovoljstva i uživanja. To čini uzbuđenje još poželjnijim nego što će to ikada biti. Normalni strahovi od opasnosti privremeno su potisnuti tokom adolescencije, što je promena za koju naučnici veruju da potiče iz evoluirane potrebe da se napusti dom i istraži novo stanište. Studije su potvrdile da adolescenti ne menjaju procenu o rizičnim situacijama čak i kada ih upozorite na to da je rizik veći nego što očekuju.
Izvor: Pixabay
Zato je sposobnost da se zadrže prijatelji posebno korisna u ovoj fazi tinejdžerstva. Kada imaju tako dobre prijatelje kojima veruju i na čiju podršku računaju, neće se tako često upuštati u rizična ponašanja, bilo da su u pitanju krađa ili opasna vožnja, pa čak i nezaštićeni seks, prema studiji iz 2015. godine Univerziteta Ilinois. Tinejdžeri koji se često raspravljaju sa bliskim prijateljima, imaju više šansi da se kockaju ponašanjem. Oni koji tragaju za uzbuđenjem nikada neće imati tako jaku potrebu za rizikom kao u svojih petnaest i šesnaest godina, kada im receptori u mozgu bujaju kao u proleće. Roditelji i dalje mogu nešto da učine: da podstiču zdrava prijateljstva, pokazuju podršku i toplinu. U tom periodu nije kasno za pružanje podrške, jer takvi roditelji mogu da naprave razliku. U kontrolisanom testu o riziku objavljenom u časopisu Developmental Cognitive Neuroscience 2015. godine, tinejdžeri koji su tokom odrastanja imali blizak odnos sa roditeljima sa svojih petnaest godina, imali su manje aktivnosti u regionu mozga koji je povezan sa preuzimanjem rizika, i godinu i po dana kasnije imali su i manje šansi da se upuštaju u rizično ponašanje. Bliskost s roditeljima, prema istoj studiji, podrazumeva i poštovanje koje dobija od njih, kao i pomoć u rešavanju problema kroz razgovor, a najviše odsustvo vikanja i dranja.
A onda dolaze one godine koje bi trebalo da predstavljaju završnicu tinejdžerskog kruga pakla.
Izvor: Pixabay
Prednost tinejdžerskog mozga da se menja i razvija najevidentniji je u ovoj fazi. Kod nekih tinejdžera zabeležen je skok IQ. Intelektualno daroviti tinejdžeri, kako tvrdi studija Univerziteta Pen stejt, Univerziteta Park i Univerziteta Kolorado iz 2013. godine, najverovatnije će napredovati u koeficijentu inteligencije, tako da će tinejdžeri koji su već pametni, postati još pametniji. Kod starijih tinejdžera, delovi prefrontalnog korteksa odgovornog za prosuđivanje i odlučivanje po pravilu su dovoljno razvijeni da služe kao kočnica nekontrolisanih emocija i preuzimanje rizika. One izvršne funkcije, kao što su rešavanje problema i strategije planiranja, nastaviće da se razvijaju najmanje do dvadesete godine, kako je dokazano studijom od pre dve godine na Univerzitetu Šefild.
Društvene veštine i regioni mozga povezani sa njima i dalje sazrevaju i u ovoj fazi, tinejdžeri bolje primećuju kako se drugi osećaju i bolji su u pokazivanju empatije. Ali još su daleko od sposobnosti da dekodiraju motive i stavove ljudi u složenim društvenim situacijama, kao što je da otkriju zbog čega prijatelj iznenada menja temu tokom razgovora na zabavi.
Ali, kao što neko reče, jednom će svako morati da odraste.
Izvor: www.nedeljnik.rs
Komentari (0)