Prvo odvajanje od porodice
Polazak deteta u vrtić ili jasle predstavlja uglavnom prvi izlazak iz porodične sredine, tj. prvo odvajanje od roditelja na duže vreme. Istovremeno, za dete to može predstavljati i prvi susret sa većim brojem dece.
Često je ovo vrlo stresna situacija koliko za dete, toliko i za roditelje. Prisutan je strah od odvajanja, ali ne samo kod deteta, već i kod roditelja (najčešće majke) koji se oseća nesigurno da nekom drugom poveri brigu o detetu od koga se do tog trenutka retko kad odvajao.
Protest zbog promene okruženja
Često je kretanje u vrtić prvo duže odvajanje deteta od roditelja
Polaskom deteta u vaspitnu grupu menja se njegov dotadašnji način življenja, uglavnom mimo njegove volje. Ma kako bila izražena potreba za društvom vršnjaka, dete u suštini nema potrebu da sigurnost porodičnog okruženja menja za nešto novo i nepoznato. Zato najveći broj dece reaguje plačem ili na neki drugi način protestuje i izražava svoju tugu zbog razdvajanja. Strah od odvajanja dominira, a osećanje napuštenosti ih preplavljuje. Reakcije mogu biti burne, ali se kod većine dece nakon najviše par nedelja ublažavaju.
Pročitajte i: Kako pripremiti dete za polazak u vrtić
Retko koje dete toliko odbija vrtić da roditelji moraju da odustanu na neko vreme. Uglavnom je ključ uspeha u doslednosti i istrajnosti roditelja.
Foto: Freepik
Šta roditelji treba da znaju?
Za roditelje je važno da znaju da je izvesna doza straha od odvajanja uobičajena jer je snažna vezanost za porodicu normalna i poželjna. Iako nije lako posmatrati svoje dete u strahu, on zapravo predstavlja dokaz da ste razvili kvalitetnu uzajamnu vezu i da se vaše dete pored vas oseća sigurno.
Šta ako dete ne plače?
Ukoliko vaše dete bude u manjini i ne pokaže nikakve znake tuge, nemojte biti zabrinuti. Ono se jednostavno lakše adaptira na novu sredinu a nova lica mu prijaju. Vi ste mu preneli poruku da je svet bezbedno mesto za njega, stoga on veruje u to i kada niste tik uz njega.
Pročitajte i: Kako da igračke uvek budu čiste
Osim toga, moguće je da dete adaptaciju proživljava na neki drugi način, pa obratite pažnju da li su se promenile neke uobičajene navike oko količine hrane koju pojede, redovnosti stolica i slično. Ako primetite neku promenu i budete je okarakterisali kao reakciju na vrtić, nema potrebe da istog trenutka reagujete i pitate se šta da radite. Dopustite svom detetu da na svoj način doživi i prođe adaptaciju.
Druga dece ne plaču toliko
Dok traje adaptacija sve vreme obraćate pažnju kako se ponašaju druga deca i da li vaše dete više pati od ostalih. Ako je to slučaj, ne prebacujte krivicu na sebe i ne analizirajte da li radite nešto pogrešno. Bolji predlog je da date svom detetu prostora, vremena, i potrudite se da zadržite pozitivan stav prema vrtiću i time mu date podstrek.
Da li ostavljam dete u sigurnim rukama?
Sasvim je sigurno da se medicinske sestre u jaslama ili vaspitači u vrtićima bolje snalaze u ovakvim situacijama zato što su stručno osposobljeni da razumeju dete i da mu pomognu i zato što je adaptacija dece očekivani proces posebno u septembru mesecu za koji se prave posebni planovi, osmišljavaju aktivnosti kako bi se dete što bezbolnije odvojilo od roditelja i što pre naviklo na kolektiv. Ali, pomoć je potrebna i roditeljima i oni je zaista očekuju od osoba kojima poveravaju svoje dete.
Komentari (0)