Prvi dani, užina i druga čuda velika

Brzo je stigao taj drugi septembar. Moja prvačica ima tri časa i veliki problem: Šta da ponese za užinu?

Hm, stvarno šta? Mislim, ima samo tri časa, evo je žvaće sendvič , ako od osam do pola jedanaest ogladni,  ma nema šanse. A opet , ne znate vi Zver, ona je gladna u najneprikladnije vreme. O svemu i svačemu sam razmišljala, a užina mi nije pala na pamet, doduše kutijica je kupljena, ali samo usput.

Ona insistira da kupi u kantini parče pice. Niti znam cene, niti se ona razume u pare. To ne dolazi u obzir. Napravismo kompromis: ja pravim sendvič, ona kupuje jogurt. Daaaaa, i voćka. Imam kruške, imam grožđe, smokve i kupine, al sve je to nikakvo. ”Ništa, ideš bez voćke”, kažem joj, a ona prevrće očima. Zverčicin tata drami: ”Ne ide na Himalaje, ide u školu u drugu ulicu, neće umreti od gladi!”

Da, treba nam glas razuma. Ipak, trauma zvana prva užina je prevaziđena.

Drugi dan škole. Od silnog pakovanja uspela je da zaboravi peronicu, a ja, kao svaka brižna majka, nisam proveravala svoje dete. Već prve smo nedelje uspeli da pokažemo koliko smo ustvari “neodgovorni i neorganizovani”.  Ono najbitnije (makar za Zverčicu), užina je bila uredno spakovana!

Uz ovakav domaći nije lako biti mama prvaka

Drugi dan je doneo i prvi domaći, i to iz matematike i srpskog.