Teška patnja i večiti ožiljak – dete zapaža da je nisko te da se naizgled nepovratno počinje da razlikuje od vršnjaka.
Uplašeno da će čitav život svet morati da posmatra iz žablje perspektive, traži pomoć. Ne retko se desi da odrasli, čak i najbliži, ne shvate pravilno dubinu problema. Podrška za komotan odnos prema problemu niskog rasta nađe se i kod jednog broja lekara, nespremnih za avanturu traganja za uzrokom, sklonih da patuljasti rast tumače sudbinom, fatumom.
Foto: Freepik
Saznanje o postojanju mnogobrojnih i različitih uzroka retardacije u rastu zahteva od lekara više nego profesionalni odnos prema „poslu”. Traži strpljenje i takt, brižnost i razumevanje – posvećenost hendikepiranom detetu.
Zbog svega toga, podsetnik da naizgled banalni manjak u santimetrima može značiti i bolest – ozbiljnu i onespokojavajuću.
Društvo i porodica – kontekst u kome dete formira mišljenje o svom fizičkom izgledu
U svakoj ljudskoj zajednici, bez obzira na nivo njenog razvoja, važe određene norme, pisana i nepisana pravila, među kojima su i standardi u pogledu ”prihvatljivog” fizičkog izgleda njenih članova. Ljudska društva se medjusobno razlikuju i po tolerantnosti prema različitosti u najširem smislu reči, a posebno prema različitosti u pogledu fizičkih karakteristika. Mera ove tolerantnosti srazmerna je meri demokratičnosti, odnosno stepenu stvarnog razvoja datog društva. Uloga porodice u kojoj se pojedinac formira verovatno je od presudnog značaja za stvaranje njegovog stava o sopstvenom fizičkom izgledu. Ovaj stav može nekada biti adekvatan, realan, ali može i „skretati”, bilo u pravcu potcenjivanja ili precenjivanja. Obično je praćen sličnim stavom i o drugim karakteristikama ličnosti, te se neretko konstituiše kompleks inferiornosti, odnosno superiornosti.
Foto: Freepik
Sama činjenica odstupanja od standarda u smislu niskog rasta, ne izaziva automatski niti jedan od ovih kompleksa. Negativno vrednovanje u okviru primarne porodice stvoriće osnove za strukturiranje kompleksa inferiornosti ili superiornosti, koji naknadno, životom u različitim društvenim grupama, mogu biti produbljeni ili ublaženi. Na negativna vrednovanja sopstvenog fizičkog izgleda, osoba može reagovati različitim psihološkim mehanizmima odbrane, čiji će izbor zavisiti od primarne strukture ličnosti. Ovi mehanizmi mogu biti primitivni i oni „troše” veću količinu psihičke energije, kao što su na primer potiskivanje i negacija („ja nisam prenizak”). Mogu biti mnogo savršeniji i složeniji – po tipu kompenzacije („jeste da sam prenizak, ali sam pametan, zanimljiv i šarmantan”), ili po tipu najrazvijenijeg mehanizma odbrane, sublimacije („s obzirom da sam tako nizak postaću poznati džokej”). Efikasnost ovih mehanizama odbrane može biti vrlo različita.
.jpg)
Foto: Freepik
Pedijatar, blagovremenom dijagnozom i ranom i adekvatnom terapijom, može otkloniti uzrok patnje omogućujući time optimalni i nesmetani i psihički i fizički razvoj.
Rast je kompleksan biološki fenomen i predstavlja vitalni deo razvoja dece. On daje odredjenu specifičnost, kako fiziologiji tako i patologiji dečjeg uzrasta i njegovo praćenje je dobar pokazatelj fiziološkog, odnosno patološkog zbivanja u organizmu.
Nizak rast može biti fiziološki (niski roditelji ili kašnjenje u rastu i sazrevanju) ili patološki (najčešće u različitim hroničnim bolestima).
Definicija niskog rasta poprilično je arbitrarna i bazirana je na velikom broju merenje dece istog uzrasta i pola, te upoređivanjem sa „standardom” datim u popularnim „kartama rasta”, danas isključivo onim koje je preporučila Svetska zdravstvena organizacija (pogledajte OVDE). Statistički, nizak rast predstavlja vrednost visine za odgovarajući uzrast i pol u određenoj sredini ispod trećeg percentila (P3) ili -2.0SD. Mnoge studije potvrdjuju da je visina dece oko -2.0SD u 85-90% može biti samo jedna varijanta fiziološki niskog rasta. To upućuje na zaključak: što je jedno dete niže u odnosu na auksološke standarde od ostale dece svoje sredine istog uzrasta i pola, ima veću „šansu” da u pozadini njegovog niskog rasta stoji patološki proces (auksologija je nauka o merenjima koja objašnjavaju rašćenje).
Foto: Freepik
Međutim, trenutna pozicija u kartama rasta, sa obzirom na da je to „statička” informacija, nije potpuno pouzdani pokazatelj. Gledano „dinamički” dijagnoza niskog rasta se svodi na prepoznavanje patološke kinetike, patološkog tempa rasta – patološkog godišnjeg prirasta u visinu. Znači, jedino ponavljana merenja, najbolje na godinu dana, daju pravi i pouzdani odgovor, odnosno otkrivaju da li se u pozadini ispitivanog zaostajanja krije patološki nizak rast ili samo jedna od varijanti fiziološki niskog rasta. Deca školskog uzrasta moraju da porastu za godinu dana najmanje 4.5cm.
Osim dece sa trenutno niskim rastom (P3 ili -2.0SD), te dece sa malim tempom rasta ispitivanje zaslužuju i deca sa značajnijim odstupanjem od genetike. Genetski potencijal se računa kao srednja visina roditelja plus 6.5cm za dečake i minus 6.5cm za devojčice: niži roditelji imaju nižu decu, višlji roditelji višu. Ispituju se i deca kritično male porođajne mase ili dužine (2.0SD ispod proseka za trajanje gestacije). Ovaj entitet je posebno važan obzirom na svoju jako visoku učetalost (oko 10% sve rođene dece).
Nakon definisanja uzroka niskog rasta pristupa se lečenju ukoliko je patološki uzok ili praćenju ukoliko postoji sumnja da je niži rast fiziološki.
Dakle niski rast nikada nije sudbija i pre svega se mora tačno i precizno dijagnostikovati. Veoma važno je vreme postavljanja dijagnoze. Nema čekanja – niski rast ne mogu rešiti pubertet, sport… a najmanje sudbina. Niski rast mora se lečiti na vreme!
autor teksta: prof dr Saša Živić, pedijatar endokrinolog Kliničkog centra Niš
Komentari (0)