“Činjenicu da neću moći na prirodan način ostati trudna, nisam dramatično primila jer sam stalno osećala da nešto nije u redu. Potvrda sumnji bila mi je odskočna daska za što brži početak IVF postupka”, kaže Ivana Crnković (34), koja je sad u 28. nedelji trudnoće. Zatrudnela je tek u četvrtom polušaju veštačke oplodnje, a da sve neće ići tako lako saznala je pre četiri godine.
“Tri godine sam išla u bolnicu, a dve godine pre toga sam shvatila da će biti teško dobiti bebu. Insistirala sam na pregledima, pa i na operaciji. Otkrili su mi pregradu u maternici i odstranili je, produvali su mi začepljene jajovode, a jedan su i izvadili. Bilo je mnogo priraslica i sve je to počišćeno”, objašnjava Ivana i dodaje da je posle oporavka mislila kako više nema prepreka u ostvarivanju trudnoće. Međutim, to nije bilo lako. Tada su se odlučili na potpomognutu oplodnju.
.jpg)
Parovi koji prolaze kroz proces vantelesne oplodnje često prolaze kroz krize
“Suprug se bojao za mene, kako ću to podneti i kako će se to odraziti na našu vezu. Pazila sam da me ne obuzmu u potpunosti želja, strah i tuga. Znala sam da mi glava treba ostati hladna. Dopušteni su povremeni slomovi, ali već drugi dan se mora smejati i ići u prirodu”, priča Ivana koja je imala sreće da je poslodavac imao mnogo razumevanja za njenu situaciju.
Postupci zahtevaju mnogo odsustvovanja s posla i vrlo su stresni.
“Kad krećete u postupak veštačke oplodnje o kojem ne znate apsolutno ništa, istražujete i želite da znate sve detalje. “Koliko injekcija moram da primim? Što je punkcija i koliko boli? Hoće li uspeti od prve?” Mnogo je takvih pitanja na koje nisam našla odgovore koji bi me zadovoljili. Odlučila sam da snimi video i objaviti ga bez obzira na krajnji rezultat. Približiti tu temu svima i pokazati da nije sramota imati problem”, objašnjava Ivana koja je pre dve godine u videu objavila sve svoje strahove.
Brzo su dobili termin za prvi susret s doktorima koji je odlučio da inseminacija nema smisla zbog lošeg stanja preostalog jajovoda i da treba ići na in vitro oplodnju.
“Termin sam dobila za četiri meseca i to mi se činilo strašno daleko. Nakon prvog neuspeha sledeći postupak je bio za šest meseci. Činilo se dugo kao godina. U drugom postupku su vraćene dve blastociste i opet ništa”, priča Ivana.
Treći IVF bio je uspešan i njihovoj sreći nije bilo kraja. Međutim, u desetoj nedelji plod se prestao razvijati i to je bio još jedan u nizu šokova.
“Još me proganja dan kad su mi rekli da je malo srce stalo. Nakon kiretaže bila sam neutešna, ali sam opet sve počela promatrati s pozitivne strane. Znači, moguće je. Mogu ostati trudna. Nakon tri ciklusa bili smo u novom postupku. Verovala sam u useh, ali sam ušla u sve s oprezom. Odlučila sam da će mi to biti poslednji postupak i da ću stoički prihvatiti negativan rezultat ako do njega dođe”, priča Ivana koja je uspela da zatrudnim nakon četvrtog postupka IVF.
Sad ulazi u treće tromesečje i priznaje da prva četiri meseca trudnoće uopše nije uživala iako nije imala nikakve tegobe.
“Bilo me je previše strah svega, a svaki ultrazvuk bio je noćna mora. Taj dan, kad sam saznala da sam trudna, čekala sam nalaze krvi na mail. Taj trenutak je kao da otvaraš presudu na život ili smrt. Tog puta u mojoj je presudi pisalo život”, priseća se Ivana najsretnijeg dana u životu.
Međuti, morala je proći još jedan stres. Poslali su je na test kombiniranog probira, a poziv iz bolnice ju je šokirao. Javili su joj da je rizik za Down 1:155. Ivana je bila sigurna da je dete bolesno.
“Bila sam uverena da sam ja kriva, jer ako ispočetka nije bilo suđeno, zašto sam i dalje insistirala na tome”, priča Ivana, koja je bila i na amniocentezi, za koju se jedva odlučila. Saznala je da nosi zdravog dečaka.
Ivana kaže kako je važno da žena ne krivi sebe ni partnera. Cela porodica pati zbog neuspeha i to je borba koju neki prolaze i više puta. Najvažnije je prihvatiti situaciju kakva god da je.
Komentari (0)