Među nezaobilaznim pitanjima koja okolina upućuje svakoj budućoj nevesti, dva su najzanimljivija: kakvu ćeš venčanicu obući i kako ćeš se prezivati? Dok prvo podrazumeva mnoštvo odgovora, drugo najčešće ne mora ni da se postavlja. Jer, živimo u sredini u kojoj se podrazumeva da žena na venčanju uzme muževljevo prezime.
Dok je u Italiji i nekim zemljama španskog govornog područja uobičajeno da žena zadrži svoje prezime, kod nas se takve dame neretko nađu na stubu srama. “Zašto se uopšte udavala”; “kako da očekuješ od nje da bude sa tobom i kad nastanu problemi, ako nije mogla ni prezime da promeni”; “šta će ti devojka koja ne poštuje tvoju porodicu” – samo su neki od komentara okoline, uglavnom muževljeve rodbine, za dame koje se usude na ovaj “sramotni” čin.
Zašto se na prste jedne ruke mogu nabrojati žene koje prilikom ulaska u bračnu zajednicu zadrže samo svoje prezime, objašnjava psiholog Elena Kuzmanović za “Novosti”.
Žene u Srbiji veoma retko zadrže samo svoje prezime
“Po mnogo čemu naša sredina je i dalje patrijarhalna. Što je struktura stanovništva manje obrazovana ili siromašnija, uz izraženu tradicionalnost, veća je verovatnoća da će žena uzeti muževljevo prezime. Zato je broj žena sa dodatim prezimenima u gradovima nešto češća pojava, ali one koje zadrže svoje su i dalje retkost. Uzimanje muževljevog prezimena nekad je bilo obaveza, a sada je više motivisano željom da se partneru učini. Iako pripadnici oba pola danas tvrde da to nije toliko važno, ukoliko se na primer predloži da muž uzme ženino prezime, onda postaje jako bitno.
Mislim da se neravnopravnost polova nigde ne ogleda transparentnije nego u priči o promeni prezimena”, objasnila je ona.
Razlozi zbog kojih žena ne želi da promeni prezime različiti su – od karijere i prepoznatljivosti u poslovnom okruženju, do toga da prezime doživljava kao deo svog identiteta.
“Takve žene obično imaju jako izražen osećaj za sopstveno postignuće i svest da ne žele da učestvuju u patrijarhalnoj tekovini društva. Zadržavanje sopstvenog prezimena u Srbiji predstavlja svesni ili nesvesni aktivistički čin jer se suprotstavljate izboru većine”, podseća Kuzmanovićeva.
Tako će mnogi ovoj ženi prigovoriti što ide “mimo sveta” i pripisati joj osobine kao što su sebičnost, egocentričnost, nespremnost na zajednicu. Nije lako ni muškarcu koji će morati da odgovara na pitanja “šta glumi ova tvoja”? Kad pritisak ne “upali”, tradicionalistima ostaje poslednji, ali najjači argument – deca. Zato dama koja ne želi da promeni prezime mora da bude spremna na optužujuća pitanja, poput onog: da li je u redu da zbog svoje tvrdoglavosti decu osudiš na zadirkivanja vršnjaka?
“Deca su uvek važan razlog i javlja se strah da će iskakati u društvu sa dva prezimena ili da će imati drugačije prezime od majke ili oca, što je tek retkost. Tu vidim još jedan oblik neprihvatanja različitosti. Ipak, u redu je da po nečemu odskočimo, dokle god živimo u stabilnoj zajednici koja neguje važne porodične vrednosti – ljubav, poštovanje, posvećenost i uvažavanje. Neće nas zajedničko prezime učiniti porodicom, već kvalitet odnosa koji smo stvorili. Spremnost za zajednicu meri se time koliko smo mentalno i emocionalno zreli za partnerski odnos, a ne odlukom da uzmemo prezime muža”, podseća psiholog.
Do podataka koliko žena na venčanju zadrži prezime, nismo mogli da dođemo, jer se ta vrsta statistike u našoj zemlji ne radi. Ali, da ih je jako malo, potvrđuje matičarka opštine Stari Grad, Gordana Zorić koja se u svojoj višedecenijskoj karijeri retko susretala sa tom pojavom. – Po mojoj ličnoj statistici, najveći broj žena uzima muževljevo prezime, sledeće su one koje dodaju, a veoma je mali procenat dama koje zadrže svoje. Inače je kod nas običaj da svi pričaju dok matičar govori, ućute se tek na kraju kad treba da čuju kako će se mlada ubuduće prezivati. A kad kaže da zadržava svoje, tetke i strine počinju da se gledaju i guraju laktovima – otkriva Zorićeva.Muškarci koji su uzeli prezime svoje supruge
Iako su na nivou statističke greške, postoje i muškarci koji uzimaju ili dodaju ženino prezime. Kako okolina reaguje na njih, otkriva nam Beograđanin Aleksandar Živanović Aleksić koji je doživeo kikotanje u sali kada je na pitanje matičarke odgovorio da svom prezimenu dodaje suprugino.
– Moja porodica je mislila da se šalim, tek posle nedelju dana shvatili su da sam to zaista uradio. Bilo im je čudno, ali nisu uzeli za zlo. Mislim da želja da žena uzme prezime muža izvire iz posmatranja supruge kao svojine muškarca i njegove porodice. Ja sam se vodio drugom filozofijom – ako se sve deli, treba podeliti i prezime. Ako žena na sebe prima moje poreklo, zašto ne bih i ja njeno? Zahvaljujući toj odluci, shvatio sam kroz koji birokratski pakao žene prolaze kad uzimaju muževljevo prezime. Morao sam da promenim dokumenta i svim službenicama je bilo jako simpatično što sam uzeo ženino prezime, mada, nijedna me nije pustila preko reda – kroz osmeh priča Živanović Aleksić.
Komentari (0)