Postoji li večna ljubav?

– Ljubav i zaljubljenost nisu isto. Zaljubljenost je kratkotrajna i burna, to je stanje žestokih osećanja, zaluđenosti drugom osobom i atmosferom, doživljajima između dvoje ljudi. A ljubav nije tako burna, to je stanje postojanih osećanja koja mogu dugo da traju, ponekad i čitavog života. Ljubav je ravnoteža u osećanjima i potrebama koji se dele sa drugom osobom.

– Nije pravilo, ali što je jača zaljubljenost, to je kasnije slabija ljubav. S druge strane, ljubav ne mora uvek da se rodi iz zaljubljenosti. Nekadašnji ugovoreni brakovi pokazali su se kao dobre investicije, ali ne u finansijskom smislu, mada se to nekada radilo uglavnom zbog novca i imetka. Ugovoreni brak je dobra investicija emocija, zbog postojanosti u oslanjanju na drugu osobu, dogovora da se takav odnos zadrži, da se pripada određenom kulturnom krugu u kome nema mnogo „šaranja”, nema mnogo izbora, ni mogućnosti da biramo nekog drugog. Iako postoje i danas, ugovoreni brakovi predstavljaju stari sistem vrednosti, ali su ipak prošlost. Brakovi su se nekada ugovarali na taj način, zbog ekonomskih, klasnih ili socijalnih razloga, da bi se potvrdila pripadnost određenom sloju, povećalo bogatstvo i te veze bile su vrlo stabilne.

– Taj stari brak jeste zapao u krizu. Današnji brakovi nisu stabilni kao nekadašnji, ugovoreni. Emancipacija žena, koja im je u dobroj meri donela slobodu da počnu da odlučuju kako će i s kim da žive, da biraju hoće li da rađaju, obrazovanje, ekonomsku nezavisnost, donela i ono što, na prvi pogled, izgleda kao nestabilnost braka. Međutim, brak nije nestabilan, već danas samo drugačije funkcioniše. Za stabilnu vezu važno je da i partneri budu stabilni, ili barem jedan, a nekada nije bilo tako. Muškarac je, na primer, mogao da pije i bije, a da mu niko ne zameri. Danas niko neće to da trpi. Muškarci neće da tolerišu neke ženske slobode, a ni žene nisu spremne da trpe mušku bahatost.

– Jeste, to je sposobnost da se prihvate i neželjeni aspekti nečijeg ponašanja, neželjene osobine nekih ličnosti a da se, pritom, naša ljubav i potreba za takvom osobom ne okrnji. Pokazuje da je to ozbiljno ljubavno osećanje, govori o spremnosti da se toleriše nešto što ne volimo kod drugih ljudi, pa ni kod osobe sa kojom smo. A tolerancija i sposobnost da svoja osećanja posvetimo i uputimo drugoj osobi govore o zrelosti, sposobnosti da zrelo volimo nekoga. Nezrela ljubav više je vezana za temperament, za silinu emocija i silinu uzbuđenja, u svakom slučaju za nagonsku sferu, ono što je snažno a nije promišljeno. To ne znači da je zrela ljubav promišljena, već da je sposobna da gleda i dobre i loše strane istovremeno, a da se pritom dobra osećanja ne okrnje, čak i kada se zna da objekat naše ljubavi nije tako savršen. Osećanja koja se uzajamno dele, uvažavanje osobina jedno drugog, prihvatanje i vrednovanje tih osobina, divljenje osobinama onog drugog, odlike su zrelosti, zrele ljubavi. A to ide preko mozga, jer centar naših emocija nije u srcu, već u mozgu, tamo gde se nalaze amigdale, sve što je emotivna vrednost za nas, i saznanja i pamćenja i osećanja… Mozak je organ koji nam omogućava da volimo. Taj doživljaj ne proizvode genitalije, jer doživljaj ljubavi vezan je za mozak, svest o nekome, a ne za automatizam genitalnog odgovora.

– Ljubav može da traje večno, i to nije fantazija. Ima ljudi koji mogu da evoluiraju, pa i njihova ljubav evoluira. Oni se vole na jedan način kada imaju 15 ili 20, na drugi kada imaju 30 ili 40 godina, a sa nekim drugačijim pogledima na život kada imaju 50, 60 i 70 godina. A danas ljudi žive i više od 80 godina, pa ostaju zajedno. Odnos ljudi koji zajedno sazrevaju, sazreva zajedno s njima. U stanju su da od mladih dana vole jedno drugo i da se menjaju, u želji da budu dobri onoj drugoj strani. Takva ljubav može da traje čitavog života i može da postoji kao snažna razmena osećanja koja traje decenijama u vezi koja se godinama obogaćuje i produbljuje. 

– Ljubomora nije baš zdrav sastojak te smeše osećanja koja čine ljubav. Iako se kaže da nema ljubavi bez ljubomore, tamo gde ima ljubomore, u stvari, nema ljubavi. Nije svako ljubomoran. Zrela i uravnotežena ličnost ljubomoru ne oseća, ili je doživi tek po nekim naznakama jer uspeva da svoj odnos kanališe, da razrešava konflikte i neslaganja uviđajući kakvi su i iz čega potiču, mnogo pre nego što dovedu do usijanja emocija i gubitka. U ljubomori je bitna želja za posedovanjem, žudnja za imanjem drugog, da se drugi kontroliše i da bude samo vaš, isključivo vaš. To nije ljubav, to je jaka, agresivna težnja ka dominaciji, vladanju drugom osobom i posedovanju drugog, a gde ima posedovanja tu nema ljubavi, naravno kada govorimo o ljubavi u plemenitom značenju te reči.

– Kada se kaže da je ljubomora očekivan, zdrav sastojak ljubavi, po sistemu gde je ljubav tu je i ljubomora, može se reći da mnogi tolerišu pojavu ljubomore. Međutim, i ta, u maloj meri izražena ljubomora, takođe je nerealno stanje, i tako mala dovoljno je nesnosna da zagorča život i onome ko je oseća i onome ko je žrtva. Ljubomorne osobe imaju problem u strukturi svoje ličnosti, gubitak sposobnosti da se iskontroliše sopstveno ponašanje. Ljubomorna osoba postaje nasrtljiva i meša se u život druge, a to pogotovo teško pada ljudima koji nisu u bliskoj vezi.

– Mi sazrevamo čitavog života, menjamo se, uviđamo, razvijamo se, trudimo se da budemo bolji… Međutim, to ne važi za osobe koje završe svoj razvoj sa 15, 16 godina i ostaju “zakucani”, jer ne rade na sebi. Kada neko hoće da sakrije svoju ljubomoru, to znači da hoće da sačuva neku socijalnu fasadu, izgled prihvatljive osobe, nekoga ko je fin, samo ne zna šta mu je bilo tad i tad… Na taj način pokušava da ne prizna svoju slabost. S druge strane, dobro je da priznate slabost i nađete način da je socijalizujete i pokažete ljudima da ste slabi u nekom pogledu. Kada im kažete da ste ljubomorni, treba da budete spremni i da istrpite ako se to nekome ne sviđa, a skoro da se nikome ne sviđa, ali i da prihvatite kritičke reči, pa i neki pogled s visine, i da ostanete živi. Ako ste za to sposobni, možete i da prevaziđete ljubomoru. Svojstvo ljubomornih ličnosti je bazična nesigurnost, nedograđenost, osećanje manje vrednosti koje se usija kada je čoveku stalo do nekog i kada mu se čini da mu taj neko izmiče.

– Nema zdrave, kako vi kažete ”normalne” ljubomore, sve ljubomore su patološke. Biti ljubomoran je nezdravo stanje, težak je paćenik taj ko je ljubomoran i u teškom je stanju onaj koga progoni neko ko je ljubomoran. Jer, to je bukvalno proganjanje, a već sama reč proganjanje ukazuje na paranoju, nešto što je van razuma. To što se u literaturi naziva patološkom ljubomorom, samo je jedan oblik paranoje. A paranoja je teška duševna bolest u kojoj onaj ko doživljava to osećanje na savršeno logičan način objašnjava uzročno-posledičnu vezu između raznih ponašanja njegovog progonjenog objekta, tj. objekta ljubomore. Sve što se dešava tumači se u svetlu pretpostavljenog neverstva. Ljubomora je bolest koja se leči kao i sve duševne bolesti, jakim lekovima, neurolepticima, koji mogu da ublaže te nerealne ideje i nerealno mišljenje.

– Žene su kompleksnije u svojim osećanjima, koja uključuju i ljubav prema muškarcu. Muškarci su jednostavniji, njima se neka žena sviđa i u divljenju njenoj lepoti ili tome što oni vide kao lepotu, ljubav se iscrpljuje. Ženama se njihov muškarac ne samo sviđa, već ih za njega vezuje i osećanje sigurnosti koje imaju s njim, i očekivanje da će dobiti decu ili deca koju imaju s tim čovekom. U žensku ljubav ulaze i osećanja prema deci, želja da se izgradi porodica, tako da one uključuju mnogo više stvari u osećanje ljubavi i vezanosti za nekog muškarca. Muškarcu u ženskim očima skače cena ako brine o porodici, jer njegovu brigu o deci doživljavaju kao izraz ljubavi prema njima koje su im tu decu rodile. Muškarci nisu takvi. Muškarac voli ženu ako mu je erotski privlačna, a deca mu nisu toliko bitna za ljubav. Žena voli nekog muškarca zato što je lep, zgodan, što je s njim dobila decu i imaju divnu porodicu. Međutim, od muškarca ćete retko čuti da voli ženu jer imaju divnu porodicu. To izjavljuju samo američki predsednici, ali i to je deo kampanje. Muškarac doživljava ženu kao erotski objekat. Takvi su muškarci, takva su njihova osećanja. Žena za koju se oni vezuju zato što je deo porodice ili zato što im obezbeđuje sigurnost i toplinu doma, to je njihova mama. Ako to prenesu u bračni odnos, to je kontaminacija ljubavi jer se u bračnu, muško-žensku ljubav, umeću neki dečji i roditeljski odnosi, očekivanja deteta od roditelja, kao da imaju mamu a ne ženu.

– Postoji predrasuda da se muškarci lakše odlučuju da prevare svoje partnerke i da ih češće menjaju nego što to rade žene. U patrijarhalnom svetu, jasnoj podeli muških i ženskih uloga, vladala je tzv. muška dominacija, vreme “rajskog” života za muškarce kojima je sve bilo dozvoljeno. Međutim, danas, sa nestajanjem te patrijarhalne zajednice i muškarci i žene menjaju partnere i čini se da muškarci gore prolaze jer su mnogo osetljiviji na gubitak partnerke nego one na gubitak partnera. Iako danas i jedni i drugi podjednako varaju, žene nisu tako lakomislene kao muškarci. One više vode računa i o dobru svog partnera i o dobru porodice i spremne su više da istrpe nego muškarci. Kod muškaraca je obrnuto, oni manje vode računa i sebičniji su, mada, kada je prevara u pitanju, i jedni i drugi su sebični jer gledaju samo svoj seksualni, emocionalni ili materijalni interes. Muškarci i žene se razlikuju, što pre to prihvatimo i naučimo da poštujemo te razlike, biće nam lakše i u ljubavi.