Mršavljenje postalo aktuelno tek u 20. veku Foto D. Radevski Istoričari medicine nisu saglasni u tome da li su poremećaji u ishrani karakteristika poslednjih stotinak godina ili su postojali oduvek.
Profesorka medicinskog fakulteta dr Nađa Vasiljević, supspecijalista ishrane, kaže:
Savremena nutricionistička nauka, na osnovu brojnih empirijskih dokaza, danas ipak potkrepljuje stanovište da je reč o realnoj učestalosti ove pojave poslednjih sto godina.
A ako je to zaista tako, postavlja se pitanje kako objasniti ovu tendenciju. Količina hrane koju ljudi jedu nije jednostavno određena biološkim faktorima već na nju u velikoj meri utiču društveni, kulturološki i psihološki pritisci.
Problem poremećaja u ishrani, kako ga mi danas razumemo, u većini zemalja zapadne Evrope jedva da je postojao do 18. veka.
Do tog doba, model ishrane ljudi bio je povezan s nesigurnošću života uopšte, odnosno s nedostatkom i neredovnošću snabdevanja hranom. Strah od debljine bio je nepoznat, a „mršavljenje” je postalo aktuelno tek u 20. veku.
Ovde možemo da uočimo korelaciju s društvom obilja u kojem danas živimo. Samokontrola apetita danas pred pojedince jednostavno postavlja mnogo veće zahteve, a porast učestalosti anoreksije i bulimije, koje muče manjinu, čini se da je u vezi s promenama širih društvenih standarda koji važe za većinu.
U poslednjih dvadesetak godina poremećaji u ishrani uzimaju znatan zamah. Kada govorimo o njima, mislimo na anoreksiju, nervozu, bulimiju, kompulzivno prejedanje, a pre nekoliko godina uveden je pseudoznačni pojam ortoreksija (opsesivna okupiranost zdravom ishranom). O ovoj pojavi dr Nađa Vasiljević kaže:
Ortoreksičarima, za razliku od pacijenata s dijagnozom anoreksije ili bulimije, nije cilj da smršaju. To su ljudi koji jesu zabrinuti za vlastito zdravlje, pa ih je jednostavnije izlečiti.
Oni su perfekcionisti skloni samokažnjavanju kojima briga o ishrani predstavlja utehu. Posebnu pažnju zaslužuju slučajevi poremećaja u ishrani koje je vrlo teško dijagnostikovati jer su na samoj ivici zdravog i bolesnog, a za mnoge mlade osobe danas predstavlja način života.
Debljina predstavlja drugu stranu medalje, ali s istim ishodištem. Naime, svako psihičko nezadovoljstvo koje nastojimo da rešimo unosom ili ograničavanjem unosa hrane na kraju za rezultat ima pogubno delovanje na fizičko zdravlje.
Poremećaji hranjenja su progresivna bolest, nalik na zavisnost, koja može biti smrtonosna, a neke komplikacije koje su rezultat bolesti mogu za duže vreme da ostanu neprimećene – kaže profesorka Vasiljević, ističući da se svakom pacijentu kod lečenja pristupa individualno, uz multidisciplinaran tim stručnjaka, a obavezno je konsultovati lekara koji će preporučiti i sva potrebna ispitivanja.
Ukoliko se ne leče, poremećaji ishrane mogu da imaju katastrofalne posledice i na psihičko i na fizičko zdravlje. Međutim, ako se pomoć potraži na vreme, oni se mogu izlečiti i oporavak može biti potpun.
Komentari (0)