Poređenje sa drugim ljudima – realna slika ili iskrivljeno ogledalo?

Teorija socijalnog poređenja zasniva se na pretpostavci da ljudi imaju poriv da procenjuju svoje mišljenje i sposobnosti. U nedostatku objektivnih načina merenja, ljudi procenjuju svoje mišljenje i sposobnosti poređenjem sa mišljenjem i sposobnostima drugih. Autor ove teorije je socijalni psiholog Leon Festinger (1954). Prema ovoj teoriji, poredeći se sa drugima u različitim oblastima (intelekt, fizički izgled i sposobnosti, uspeh u sticanju prijatelja i pronalaženje emotivnog partnera, uspeh u materiji kojom se bavimo) pokušavamo da saznamo kakvi smo, gde smo u odnosu na druge i koliko vredimo.

Da li ćemo uopšte da se poredimo, i ako da – sa kim, zavisi od naših potreba, našeg pogleda na svet i našeg stava prema poređenju. Dok jedni nemaju potrebu da se porede sa bilo kim, drugi to rade svakodnevno i ulažu mnogo energije u to. Porede sebe sa drugima ili sa sobom iz prethodnih životnih perioda ili situacija. Isto tako, međusobno porede i druge ljude i na osnovu toga formiraju mišljenje i donose zaključke.

Kada sebe poredimo sa nekim, polazimo od pretpostavke da smo u nečemu slični, bilo da se bavimo istim poslom ili da smo imali istu početnu poziciju. Na taj način druge ljude pretvaramo u naše merilo uspeha ili neuspeha: ako je taj neko prema našim kriterijumima postigao više od nas u disciplini u kojoj se poredimo, onda mi nismo uspeli, a ako je postigao manje, onda smo uspešni.

Kako postignuće jedne osobe govori o bilo kom drugom osim o osobi koja je to postigla? Šta tuđi uspeh ili neuspeh govori o nama? Kada radimo iste stvari, da li ih radimo na isti način? Ovo su neka od pitanja koja mogu da nam pomognu da sagledamo fenomen poređenja sa drugim ljudima u širem kontekstu.

Poredimo se sa ljudima sa kojima smo ista generacija; sa kojima idemo u isti razred, zajedno studiramo ili radimo; sa kojima pripadamo istoj struci, branši ili određenoj grupi koja deli zajednička interesovanja. Jedni se porede sa članovima svoje uže ili šire porodice, drugi sa prijateljima i poznanicima, treći sa javnim ličnostima koje čak i ne poznaju. Neki biraju da se porede samo sa najuspešnijima u branši kojoj pripadaju i sve ostalo smatraju za neuspeh.

Čest okidač za poređenje su okupljanja sa povodom, poput proslava i obeležavanja raznih godišnjica (godišnjica mature, diplomiranja, zajedničkog rada). Predmet poređenja može da bude pozicija u društvu i moć koju posedujemo, uspeh u materiji kojom se bavimo, zarađeni novac i materijalizacija istog, porodični status i fizički izgled. Zato se neki od nas i vrate sa tih proslava zamišljeni i neraspoloženi, sa pomešanim osećanjima: „Da, lepo je to što smo se ponovo videli i okupili, ali… ”.

Osnovna mana ovakvog poređenja je nedostatak pravih informacija, a često i zanemarivanje konteksta. Sa drugim ljudima se poredimo na osnovu veoma malog broja informacija, koje se uglavnom svode na naš utisak da je neko nešto postigao. Ostatak nadgrađujemo svojim projekcijama kojih uglavnom nismo svesni i pretpostavkama koje najčešće ne proveravamo. Na taj način se poredimo sa sopstvenim kreacijama koje postoje samo u našoj glavi, ali ne i u realnosti. Ono što previđamo je da je uspeh kombinacija više faktora u različitom međusobnom odnosu – lične karakteristike, početna pozicija, društveno okruženje, vreme i okolnosti. Jedna od ključnih činjenica koju zanemarujemo kada se poredimo sa drugima, je da na neke faktore ne možemo da utičemo.

Poređenje sa drugim ljudima za mnoge od nas je bilo sastavni deo odrastanja. Deo odraslih pored kojih smo odrastali poredili su nas sa drugima najčešće na našu štetu, u formi kritike i odbacivanja. Na taj način su nam konstantno slali poruku da nismo dovoljno dobri i da nas zbog toga ne prihvataju. Osim, ako ne postanemo kao oni sa kojima su nas poredili – u tom slučaju bismo bili prihvaćeni ili bismo bar imali šansu da se kvalifikujemo za njihovo prihvatanje, pošto se trudimo da zadovoljimo njihove zahteve.

„Nisi dovoljno dobar takav kakav si” i „Ne budi onaj koji jesi, budi neko drugi” su poruke koje dobijamo kada nas porede sa drugima. Ove poruke najčešće dobijamo u detinjstvu, a to je period kada nemamo dovoljno razvijenu svest i veštine da se odbranimo od njih. Zato su i izuzetno štetne jer smo nezaštićeni i izloženi, a one nas lišavaju pripadnosti i sigurnosti i uče da ne zaslužujemo ljubav iz razloga što nam nešto fali. Ono što je naročito štetno u vezi ovih poruka je to što ih najčešće dobijamo od odraslih pored kojih odrastamo i koji su zaduženi da brinu o nama. Dobijamo ih na mestima i u kontekstima koji bi trebalo da budu naša sigurna baza za odrastanje.

Svako dete različito reaguje na poruke koje dobija u detinjstvu. Neka deca, koja su odrastala u atmosferi poređenja sa drugim ljudima, mogu da prihvate poređenje kao odnos prema sebi i drugima; da sada, kao odrasli ljudi, i sebe i druge tretiraju na isti način kako su njih tretirali dok su bili mali. Druga deca, koja su zadržala svoje zdrave mehanizme odbacivanja – gađenje i otpor i koristila ih kao reakciju na poređenje, mogu da odbiju poređenje kao način komunikacije sa drugima.

Poređenje često predstavlja pokušaj prisilne promene koji ne daje rezultate. O tome govori i paradoksalna teorija promene Arnolda Beisera (1970). Prema ovoj teoriji, promena se neće desiti putem prisilnih pokušaja da se neko promeni i bude ono što nije, već naprotiv – kada neko dozvoli sebi da bude ono što jeste, potpuno investiran u svoju aktuelnu poziciju. Paradoksalna teorija promene obeležila je veliki deo rada Frica Perlsa, osnivača Geštalt terapije, i sastavni je deo prakse Geštalt terapije.

Ukoliko dozvolimo da budemo ono što jesmo, dajemo sebi priliku da „živimo” svoju prirodu i da budemo u miru sa sobom. Jedino prihvatanjem sebe možemo da budemo ono što jesmo i da istinski prihvatimo i druge ljude. U atmosferi prihvatanja, podrške i ljubavi, potreba za poređenjem sa drugima nestaje.