Polazak u školu – veći stres za roditelje nego za decu

Psiholog Milka Zlatić kaže da je polazak u prvi razred često veći stres za roditelje nego za dete, ali da uz adekvatnu pripremu to može da prođe prilično “glatko”. Ali, šta ta adekvatna priprema podrazumeva, šta vi kao roditelj treba da uradite?

“Adekvatna priprema, između ostalog, znači i otvoren i iskren razgovor sa detetom o tome šta ga u školi očekuje. Bilo bi dobro da pružite odgovor na svako pitanje svog deteta o školi, bez omalovažavanja njegovih strepnji ili dilema. Ne treba da ‘plašite’ dete školom i obavezama koje ga očekuju, ali treba da mu kažete da ga očekuju školske obaveze, da ga u školi očekuju nova znanja, da će savladati neke nove veštine, da školska pravila treba da se poštuju, da će nekada biti teško ili iskrsnuti neki problem, ali da će uvek imati podršku i nastavnika i svojih roditelja, da će upoznati nove drugove…”.

Drugim rečima, treba što realnije da kažete detetu šta ga očekuje u školi, kako bi krenulo spremnije i opuštenije.

Psiholog ističe i da “treba sa detetom prošetati do škole, ispričati neku prigodnu priču, na primer o tome kako se škola zove, ko ide u tu školu a da ga dete poznaje, pokazati kakvo je školsko dvorište…”.

Mnogi mališani na početku imaju problem jer nisu naviknuti da duži vremenski period sede mirno. Šta tu mama i tata mogu da urade?

“Pravila ponašanja u učionici deca će dogovoriti sa svojim nastavnikom, a u okviru obaveznog predškolskog prorgama trebalo bi da su već naučila da sede i rade određeno vreme.”

Neretko se dešava da nekoliko dana nakon posle polaska u školu, deca počinju da smišljaju izgovore “muka mi je” ili “boli me stomak”, da ne bi išla u školu. Ako se ovaj scenario desi i sa vašim mališanom, evo kako treba da se postavite.

“Ako dete ima određene tegobe ujutru pre polaska u školu, roditelj ne treba da ismeva dete zbog toga, da ga zastrašuje, preti mu, ucenjuje, što ponekad roditelji rade, već da utvrdi uzrok tegoba. Obratite pažnju da li se tegobe javljaju i popodne ili samo ujutru, razgovarajte sa nastavnicom u školi, odvedite dete kod lekara, istrajavajte u objašnjenju da u školu mora da se ide, ali da se dete može obratiti svojoj nastavnici ako se loše oseća, da ona može da pozove roditelje. Drugim rečima, objasnite detetu da u školu treba da se ide, a da se eventualni problemi mogu rešavati”, savetuje Zlatićeva.

Deca umeju da budu divna i saosećajna, ali i vrlo surova, pa vrlo lako nađu razlog za ruganje svojim školskim drugarima. Kako da pripremite dete na to, treba li da ga učite da uzvrati istom merom?

“Dete već u ranom uzrastu treba da učite da sarađuje sa drugom decom (i braćom i sestrama), da se dogovara, da kaže šta mu se sviđa, šta ne, da ne sme da povredi drugo dete, ali i da kaže ako neko drugo dete povređuje njega. Dete mora imati poverenje u odrasle (roditelje, nastavnicu…) da će ga zaštititi ako bude ugroženo nečijim ponašanjem. Ne treba da usmeravate dete da vraća istom merom, već da kaže jasno šta mu smeta, da napusti situaciju koja mu ne odgovara, da obavesti nastavnicu ili roditelje o onome što se događa”.

Polazak u prvi razred mališanima donosi mnoštvo novina, između ostalog i domaće zadatke. Svedoci smo da je sve više roditelja koji se ponašaju kao da oni opet idu u školu, pa uredno rade dečje domaće zadatke, što baš i nije dobro za dete. Da ne biste došli u tu situaciju, kako da naučite dete da samo pakuje knjige, radi domaće zadatke (uz vašu pomoć kada je to neophodno, naravno)?

“Budite dosledni, istrajni, ali i strpljivi u svojim zahtevima. Na početku ćete vi biti inicijator i neko ko pomaže i opominje dete, ali vremenom, sa puno takta i strpljenja zahtevajte od deteta da obavlja svoje obaveze. Od početka školovanja učite dete da formira radne navike, a posebno navike da se na istom mestu i u isto vreme uči i odrađuju školske obaveze. Imajte u vidu da je vaše dete pošlo u školu, da ono mora da uči i izvršava školske obaveze, a ne vi, da ste tu da pružite podršku i usmerite dete kako da razrešite neku teškoću. Ali, ne bi trebalo da odrađujete obaveze svoje dece”.

Do skoro se vaše dete bezbrižno igralo i niko ga ni u čemu nije ocenjivao – a sada se situacija menja, bez obzira na to da li je reč o “pravim” ocenama ili cvetićima koje deca dobijaju umesto ocena. Kako da ga pripremite na to?

“Dete ide u školu da bi usvojilo određena sistematizovana znanja i savladalo razne veštine, razvilo određene osobine, a ne zbog ocena. Ocene služe da se koliko-toliko kvantitativno prati napredak učenika. Roditeljima ocene treba da budu pokazatelj koliko njihovo dete uspeva da savlada ono što je predviđeno za taj uzrast, koliko se trudi i da li su metode i tehnike koje koristi u radu dobre. Svako dete je individua za sebe i ne treba decu upoređivati u odnosu na ocene – nema potrebe da se roditelj interesuje za ocene druge dece – već da pratite kako napreduje vaše dete”.

U vezi sa tim, psiholog kaže da je najveća greška koju roditelji prvaka prave ta što preuzimaju obaveze svog deteta na sebe.

“Ponašaju se kao da su oni pošli u školu, nestrpljivi su i previše zahtevaju od svog deteta, a previđaju činjenicu da je školovanje proces i da će kroz taj proces njihovo dete da napreduje u skladu sa svojim sposobnostima, osobinama i uloženom radu”.

Pošto verovatno, kao i svaki roditelj, želite da budete upućeni u to kako je vašem detetu u školi, postoji li neki “trik” da ga navedete da vam priča o svemu što mu se desilo tog dana u školi?

“Odnos između roditelja i deteta treba da bude zasnovan na poverenju, osluškivanju i uvažavanju dečjih potreba, strpljenju, i taj odnos se gradi od rođenja deteta. Meni se čini da svakodnevno ‘ispitivanje’ šta se dešavalo u školi nije korisno iz više razloga – vrlo brzo to deci postane dosadno, pogotovo ako roditelj nije spreman da sasluša do kraja sve šta dete ima da kaže, a često nije, roditelju je teško da se uzdrži od kritike i komentarisanja ponašanja svog deteta ili drugih u školi. Posle izvesnog vremena najčešći odgovor deteta na pitanje ‘šta je bilo u školi’ bude krako ‘ništa’. Ako se u školi desilo nešto ‘važno’ za dete, bez obzira na to da li je to nešto što je detetu prijalo i zbog čega je ono srećno i zadovoljno ili nešto što mu nije prijalo, uplašilo ga je, rastužilo, razbesnelo… dete će to samo odmah po susretu sa roditeljem ispričati. Tada bi roditelj trebalo da sluša šta mu dete govori i strpljivo da razgovara sa svojim njim”.

Sasvim je sigurno da nijednom roditelju nije svejedno kada njegovo dete polazi u školu, ali dajte sve od sebe da taj svoj “strah” kako će se dete snaći ne prenosite na mališana, već se potrudite da mu što realnije, bez ulepšavanja i bez plašenja, objasnite šta ga očekuje od 1. septembra.