Pokušaj da koračaš u mojim cipelama
Na samom početku pisanja bloga podelio sam strahove koje imam u vezi sa dolaskom bebe na svet: kako će se stariji i mlađi brat slagati? Tačnije, brinuo sam za Lukine reakcije. Nekako, nisam mislio da Luka može biti ljubomoran, rano je krenuo u vrtić, često imamo goste, nije navikao da je sve baš po njegovom.
Sa druge strane nisam mislio ni da će biti u ne-znam-kakvoj euforiji jer sam svestan da je previše mali. Prvih dana sam šablone Lukinog ponašanja tražio u okvirima koje sam naveo u prethodnim redovima ali ih nisam prepoznavao. Iskreno, zbog toga sam čak bio i zadovoljan. Sve vreme je bilo prisutno odsustvo reakcije. E, to je izgleda problem.
Jedno jutro, prethodne nedelje, dočekala me je Lukina vaspitačica sa rečima da je primetila drastične promene u poslednje dve nedelje i pitala me je da li nešto primećujemo kod kuće? Rekao sam da se trudimo da svi zajedno budemo uključeni u dešavanja oko bebe i da nisam primetio ništa što bi nas zabrinulo.
Čak mi je ponekada čudno kada Viktor povećava kapacitet pluća (čitaj: plače iz sveg glasa), stariji sin potpuno smireno gleda crtaće. „E, upravo to”, rekla mi je vaspitačica. Kaže da ona „razgovara” o svemu sa njim, o mami, o tati, ali kada dođe tema beba – odbija da razgovara. Usput sam saznao da je postao razdražljiv i agresivniji prema drugoj deci.
Hm. Ja sam sve vreme mislio da je sve ok. Mada, kada se zamislim kako sve te velike promene mogu izgledati iz njegovog ugla, onda ga mogu razumeti. Refren jedne mnogo dobre pesme glasi: „Try walking in my shoes…”.
Možda sve ovo njemu izgleda ovako:
„Ko je bre ovaj mali? Još pre nego što je došao nisam smeo da se igram sa mamom kako sam ja hteo. Čim sam ga video nije mi se svideo. Par dana pre njegovog dolaska mama čak nije ni bila kod kuće. I čim je došao izbacili su me iz mog kreveta. Ok, lepo je meni sa tatom, ali ono je moj krevet! Izbacili su me i iz sobe. Pre neki dan sam video moja kolica u koja mi sada brane da sedim. On leži u njima. Skoro sam zaboravio moju stolicu za ljuljanje, i to je on uzeo. Njemu daju i dudu. Meni su zabranili. Mislim da nosi i neke moje stare stvari, ali nisam siguran. Mama više provodi vremena sa njim. Čak i kada hoću da se igram sa njim on neće, ili spava ili plače. Kad on mene kulira, kuliraću i ja njega. Neka viče, ko ga šiša… Ako počne da mi uzima i igračke, e onda će biti u problemu. Videće on. Mada… Možda bi bilo lepo da je veći, pa da se igramo zajedno. Ili zamisli da idemo zajedno u vrtić…”
Proces „registrovanja deteta” je počeo, uplovio sam u administraciju prijave Viktora. Pre avanture obilaska šaltera morao sam postići unutrašnju ravnotežu i dovesti nivo strpljenja na onaj koji poseduje Dalaj Lama. Ana me je savršeno spremila i dala mi uputstvo koje bi Teletabisa sa poremećajem pažnje sprovelo najkraćim putem do cilja. Mene, ipak nije.
Potpisujem da mi je matematika jača strana, ali u računici broja fotokopija potpuno sam zaboravio aksiom administracije, jednu od božijih zapovesti šalterskih hramova: „jedna kopija ostaje u arhivi”. Ipak mogu da zaključim da sam dosta daleko stigao u proceduri prjave.
Agonija oko grčeva traje i dalje, ali smo se pomalo navikli. Skoro sam jednom prijatelju objašnjavao koliko mi je potrebno snage za dnevne izazove: „Morao sam da popijem kafu da bih izdržao do kraja gledanje utakmice Juventusa u Ligi Šampiona, pri tome znaš koliki sam navijač”. Ipak, kada dođe povečerje, kada se svetla ugase i mali anđeli utonu u bezbrižne snove sam pogled na njih je dovoljan da se baterije popune.
O autoru
Dejan Pataki je tridesetosmogodišnji tata, koji se posle ludog života u svetu di-džejinga i rock n roll-a skrasio i osnovao porodicu. Njegov sin Luka napunio je dve godine 8. novembra, a Viktor se rodio pet dana pre Lukinog drugog rođendana.
Mi imamo sina od 5,5 godina, a za koji dan nam stiže još jedan bata. Sticajem okolnosti, suprug radi “od jutra do sutra”, tako da sam ja u poslednjih 6 godina sakupila samo 1 godinu radnog staža. Ceo svet starijeg sina se vrti oko mene. Kada sam ponovo zatrudnela, svi su mi govorili da me čeka teška borba, jer će stariji sin biti ljubomoran zbog toga što više neće biti centar mog sveta. Ja sam bila ubeđena da greše. I jesu. Uprkos tome što mi je trudnoća bila visoko rizična i što sam morala da mirujem, on to skoro da nije ni osetio. Jedina stvar za koju sam mu rekla da ne mogu je da ga unosim i iznosim iz kade za kupanje. Mama mu vezuje pertle, čuči da se igra sa autićima, trpi bolove u nogama i leđima da bi izdržala 4 sata obilaska Sajma knjiga, ignoriše nesnosne bolove u krstima da bi se 15 minuta pretvarala da je kišni oblak i držala mu tuš iznad glave kada se kupa, sa sveže uganutom i natečenom nogom (u 6. mesecu trudnoće) 7 dana špartala po Zlatiboru. Jesam se namučila, bilo mi je teško, ali da je lako biti dobra majka, sve bi žene bile dobre majke (a nisu). Ispisali smo ga iz vrtića, i celu godinu će provesti sa mnom i bebom kući. Vaspitačica mi je rekla da bi me najradije izljubila zbog te odluke, jer deca UVEK pate ako nastave da idu u vrtić kada mama ostane kući sa bebom. Odmah na početku smo mu jasno stavili do znanja da će on biti glavni pomoćnik oko bebe, da njegovo mesto u krevetu pored mene niko neće zauzeti, da je beba mala i samo jede i spava, tako da mu neće dirati igračke, prebacivati crtaće i švrljati knjige. Zbog toga on svima priča koliko je srećan što će dobiti brata, tera me da kupujemo stvari za bebu i mazi i ljubi mi stomak. Odgovorno tvrdim da je jedini razlog zbog kog starije dete postane ljubomorno na mlađe to što roditelji nisu umeli ili imali živaca da ga na adekvatan način pripreme, i što sebi dozvole da starije dete bude gurnuto u drugi plan kada stigne beba.
Kod nas niko nije zapostavljen. Beba od tri meseca i bata od tri godine su u svojoj sobi,svako u svom krevetu/krevecu,a mama i tata u svom krevetu bez guranja. 🙂 Mislila sam pre nego sto sam se porodila da ce biti haos,ali nekako se sve samo sredilo i namestilo. Sve dodje na svoje,kako,ne znam da kazem,ali bitno je-SAMO OPUSTENO.
Blago receno!Predivno je imati dva decaka,sto bas i nije lako kad se rodi mladji bata,ali kako vreme odmice,sve je vise radosti,galame,srece,placa,smeha a najvise ljubavi!Mozda nisam bas neko ko Vam moze podeliti neki savet,ali iskustvo itekako mogu!Samo ih ne odvajajte ni po cemu,ako se jedu,neka jedu u isto vreme,i ako beba na cuci,ako kupujete sta god,obojici bar nesto malo,neku sitnicu,ne odvajajte ih ni dok pricate o njima,ako jedan nosi patike i drugi,ako jednog cuva baka i deka,i drugog,nikako ne posebno,u svemu neka pomaze oko bebe,nikako ne delite ovo je tvoje,ovo njegovo,cak i ako zeli da proba stvari koje je nekada nosio neka proba,ne cekajte da vas on opominje da je on ipak stariji!Dok gledam svoju decu,kako se cuvaju,kako stariji pomaze mladjem,kako trci po sobama i skuplja ako i negde ima neki sitni delic necega,dok jede zadnje parce proje,deli jedan zalogaj njemu,jedan bratu,kad se kupaju,kupatio je poplavljeno vodom,ali uzivaju dok se prskaju i brckaju,nikada ljubomoran nije bio na brata,cak i on mene opominje kad povisim ton mladjem,jer ne mogu da dotrcim toliko brzo koliko je on spretniji da obori ceo stoljnjak sa ruckom!Sve sto izgovorite,ili uradite,ili kupite,ili pokazete jednostavno podelite na dva,da i jedan i drugi to skapiraju,i polako,polako,shvatice da jebsve zajednicko,a ne moj krevet,moja kolica,moje stvari!
Bravo, Dejane! Uzivanje je citati tvoje tekstove. Zamalo da me ubedis da ti sam pogled na njih usnule puni baterije. Suprug i ja smo stajali u redu na terasi za samoubistvo…..hahahahaha
Svakako uzivam zaista. Nadam se da ce stariji bata brzo prevazici svoje muke i da ce ubrzo shvatiti prednosti starijeg brata. Od srca mu to zelim.
A nas bata,koji spava Sam od 4og mjeseca uredno odbija svoj krevet.i spava sa mamom I malim bratom.po principu kad moze on mogu I ja.tata izbacen iz svog kreveta,osjeca se zapostavljenim,a mama u polozaju sfinge sanja da starijeg vrati u njegov krevet a mladjeg pospremi u krevetac.pa mozda I ona se prisloni muzu na rame…tjesimo se da ce I to doci
razumem te skroz…