Unazad više od decenije, na našim prostorima i u svetu, kao krajnji oblik integracije razvijala se ideja i praksa inkluzije. Inkluzija, između ostalog, podrazumeva uključivanje dece sa smetnjama u razvoju i njihovih porodica u redovan sistem vaspitanja i obrazovanja, kao i u sve segmente društvenog života.
To je proces u razvoju obrazovanja koji omogućuje da se kvalitetno iskustvo saznavanja načini dostupnim za svako dete – dakle, i decu iz opšte populacije i decu iz grupa kojima je potrebna dodatna podrška.
U našoj zemlji redovni obrazovni sistem i sistem školovanja dece sa smetnjama u razvoju godinama je funkcionisao odvojeno, bez bilo kakvih dodirnih tačaka. Danas se stručna javnost slaže, a i zakon nalaže da se ovi sistemi i deca u njima približe. Aktuelni procesi u razvoju kvalitetnog obrazovanja otvaraju prostor za uključivanje sve dece, pa i dece i porodica kojima je potrebna podrška u iskustvima učenja i saznavanja. Ovo se, između ostalog, odnosi i na decu sa smetnjama u razvoju i njihove porodice. Cilj je uključiti ih u kvalitetne programe što ranije – zato se i razvija ideja inkluzivnosti od najranijih dana u vrtiću. Podrška koja se pruža tek kada dete dođe do škole je, i za dete i za porodicu, zakasnela. Puno negativnih iskustava u praksi inkluzije dece sa smetnjama u razvoju, ali i druge dece u riziku, potiče upravo odatle što podrška detetu i porodici nije pružena na vreme.
Međutim, nije koristan bilo kakav redovan sistem obrazovanja. Zato je neophodan preduslov korisnog uključivanja sve dece, a naročito dece sa smetnjama u razvoju ili druge dece iz vulnerabilnih grupa, da je ono što se u vrtićima nudi visokokvalitetno i kad je u pitanju program rada i kad su u pitanju odnosi s odraslima u koje dete i porodica ulaze.
O iskustvima proizišlim iz dosadašnje prakse inkluzije u predškolskim i školskim ustanovama ne govori se puno, a ona su – a ima ih veoma pozitivnih kao i vrlo negativnih – deo procesa koji je pokrenut, teče i za mnoge je deo svakodnevice, i roditeljske i pedagoške. Za podizanje svesti i realizaciju ciljeva inkluzije potrebno je mnogo rada, posvećenosti, strpljenja i pomoć stručnjaka i nadležnih institucija. Među njima je i Centar za podršku ranom razvoju i porodičnim odnosima „Harmonija” u Novom Sadu.
– Program „Naša priča” jedan je od oblika podrške porodicama dece sa smetnjama u razvoju, pilotiran i evaluiran u okviru istraživačkog projekta Filozofskog fakulteta u Novom Sadu. Na ovom projektu Centar je bio partner i dobio supervizijsku i mentorsku podršku istraživača s Odseka za psihologiju i s Medicinskog fakulteta (Specijalna edukacija i rehabilitacija) – kaže psiholog, supervizor aktivnosti u Centru dr Ivana Mihić i objašnjava da, iako zdravstveni sistem nastoji da razvije usluge koje će omogućiti što raniju dijagnozu i adekvatan tretman za dete, stručnjaci su, koji sa decom rade u različitim kontekstima, svedoci ogromnog stresa kroz koje prolaze porodice dece sa smetnjama u razvoju.
– Programa podrške ovim porodicama kod nas još uvek nema. Program „Naša priča” temeljen je na naučnim dokazima da izostanak procesa razrešenja u odnosu na dijagnozu deteta čini da su porodice ne samo više pod stresom i u riziku od razvoja fizičkih i mentalno-zdravstvenih teškoća, već i u riziku od manje kvalitetne brige i stimulacije detetovog razvoja. Tim Centra učestvovao je i u istraživanjima kod nas, gde je potvrđena ova pravilnost.
ZA KVALITETNIJU BRIGU O DETETU
– Centar je posvećen snažnom zagovaranju podizanja kvaliteta brige o detetu u svim starateljskim relacijama (unutar porodice, ali i s vaspitačima, hraniteljima na primer), kreirajući različite oblike podrške porodicama i drugim starateljima, a zatim ih istraživački evaluira, u čemu sarađuje na istraživačkim projektima i ima superviziju istraživača s Univerziteta. Kada prikupi dokaze da ponuđeni oblik podrške ostvaruje željeni cilj, Centar nudi program ili tehniku rada drugim ustanovama i organizacijama, zajedno sa obukama za realizaciju, kao i mentorskom i supervizijskom podrškom u radu s porodicama – objašnjava dr Ivana Mihić, autorka i članica projektnog tima u više nacionalnih i međunarodnih primenjenih projekata fokusiranih na razvoj zaštite dece i mladih, kao i na kreiranje kvalitetnih usluga za rad sa decom i podršku porodicama u riziku.
Kroz proces prevladavanja izraženih emotivnih teškoća nakon saznanja da razvoj deteta nije idealan, prolaze sve porodice sa decom sa smetnjama u razvoju. One se, međutim, različito prilagode i nađu različite strategije da iznesu zahteve roditeljstva. Neki od njih su za dete korisni (što zovemo razrešenim), a neki, koje zovemo nerazrešenim odnosom, vode manje kvalitetnoj brizi o detetu, iako roditelj daje sve od sebe da pruži najbolje staranje i odgovor na potrebe deteta. Zato je, kako kaže, program „Naša priča” usmeren na edukaciju i savetodavni rad s roditeljima o procesima koji vode razrešenju, kao osnovu kvalitetne brige o detetu u ovim porodicama.
– Iako se program nudi u Centru roditeljima kao oblik savetodavnog rada, ideja je zapravo da bude dostupan tamo gde porodica i dete prirodno borave: u zdravstvenom sistemu i predškolskim ustanovama, a za porodice kojima je potrebna intenzivnija podrška i u sistemu socijalne zaštite. Zato je kreiran priručnik i kontinuirano se realizuju obuke za profesionalce iz ovih sistema, kao i supervizije za praktičare koji program realizuju u svojim ustanovama. Program živi za sada, u nekoliko predškolskih ustanova, a Centar radi na dostupnosti i daljoj edukaciji – kaže dr Mihić.
Obukom za realizaciju programa, praktičari dobijaju znanja o konkretnom programu, ali i o životu i potrebama porodica dece sa smetnjama u razvoju, kao i mentorsku podršku u započinjanju i supervizijsku podršku u realizaciji programa „Naša priča”.”
Tim Centra takođe kontinuirano uči i širi mrežu praktičara sa kojima radi na unapređivanju prakse podrške porodicama.
Izvor: www.dnevnik.rs
Komentari (0)