Pismo majke o uslovima u bolnici

“Četiri ujutru je, sa IMD smo upućeni u KBC Zemun, na pedijatriju. U glavi mi je užas, strah, panika… Kad smo se parkirali, ispred nas se pojavila hladna, siva zgrada. Stresla sam se. Ulazimo… Dočekuju nas nasmejane sestre i doktorka iz kojih isijava toplina. Nekako ulivaju poverenje. Moj trogodišnji sin i ja ostajemo na hospitalizaciji. Penjemo se na sprat da nas smeste, sestra nam pokazuje jelku, sobicu za igru/radnu sobicu, a imaju i vaspitačicu, sve je veselo i šareno, ne odaje utisak bolnice. Posle deset dana provedenih tu, naši utisci su izuzetni.

Ova porodica je iz traumatičnog perioda izašla sa lepim iskustvima

Osoblje je puno razumevanja za paničnu mamu, puno topline, veoma posvećeno svakom detetu, vidno zadovoljno svakim znakom da je dete bolje, pa makar to mališani pokazivali kroz nestašluke. Ovo je bilo zaista jedno posebno iskustvo, za deset dana nisam doživela nijedan prekoran pogled, ni najmanja naznaka da sam kao mama možda preterala sa besmislenim pitanjima ili dete sa svojim nestašlucima. Vaspitačica se trudila da animira svako dete, organizovane su priredbe, a čak je bila i dodela paketića. Da ne pričam o ženama u kuhinji koje insistiraju da svako dete i svaka mama jedu redovno, a hrana je odlična, ukusna. 
 

Svi doktori su u svakom momentu znali da odgovore u kojoj fazi je lečenje. Drage mame, ja znam da ovo ne bi trebalo da nas čudi, da bi ovakvi bolnički dani trebali da budu svoj deci I svim roditeljima u bukvalno svakoj bolnici, ali nažalost nije. To je i razlog što sam odlučila da sa vama odelim svoje iskustvo i pokažem da i drugačija iskustva postoje. Ni sama nisam verovala u to. Svaka čast i hvala im na svemu što su učinili da jedan izuzetno traumatičan period za nas prebrodimo i iz njega izađemo samo sa lepim uspomenama”