Trudnica, nacrtano sunce i burek sudbine
Tara, prozirna plavooka ćerkica naše prijateljice, ima pet godina i empatiju jednog Gandija. Kada je čula maminu priču o Marini koja mora da leži do kraja trudnoće, rastužila se onako diznijevski u tehnikoloru. Onda je sela i nacrtala nebo, na nebu sunce i nekoliko paperjastih oblaka.
Da Marina ima u šta da gleda dok leži, rekla je.
Teško je takmičiti se s dečijom lucidnošću. Mogao bih da smišljam 50 godina čime da ugodim Najvodoravnijoj Od Svih Žena i ne bi mi na pamet pala tako jednostavna, a tako lepa ideja.
„Mila, sad ima da ležiš mesecima k’o sumnjiv paket na srpskoj carini!”
Eto, to ja mogu da smislim i izgovorim, uz svu sreću da ne dobijem spinovan daljinski upravljač direkt u čuturu.
Kad ne lupetam, umem da budem i od koristi.
Jutro je, otvaram oči i prvo što vidim su dva plava oka koja treptajima prave promaju. U najkrupnijem mogućem filmskom planu. „Ljubavi, hajde da skokneš do Rumenačke po burek.”
Trep, trep…
„Kupi i litru jogurta.”
Trep.
Ustajem poslušnošću i okretnošću jednog zombija. Bauljam do kupatila, pljuskam se po licu, promašujem pastom četkicu, u glavi motam putanju koju može da smisli jedino kreator Super Marija. Od Podbare do Detelinare ima toliko razrovarenih punktova na kojima se komunalci sunčaju, da je za plan puta potrebna ozbiljna matematika.
Pola s mesom, pola sa sirom. Jabuka opciona. Obavezno gubljenje na podbarskom sistemu jednosmernih ulica, odakle se izvlačim samo uz pomoć nevidljive sile koja se pojavljuje niotkud i spašava loše, uspavane, vozače. Osećam se kao Indijana Džouns u potrazi za svetim gralom jer mu sve to dođe na isto. I sveti gral i dobar burek, duboko sam uveren, imaju moć da promene sudbinu čovečanstva.
Čak i kupovina sladoleda donosi muke za budućeg tatu Petra
Zaželi se trudnica kadkad i sladoleda. Tutne mi telefon u ruke, pošalje me u dućan odakle je imam nazvati i sricati, pored otvorenog frižidera, kombinacije ukusa u kutijama sladoleda. Dok ne raspetljamo kako ne može jagoda uz vanilu, ili šumsko voće uz karamelu kasirka već dobija potrebu da me išiba kaišem Step sokova, jer će joj se sav sladoled u hladnjaku ocmoljiti.
Tako se stiču epski neprijatelji, ali eto, taj sjaj u očima kada vidi zamagljenu kutiju sladoleda, dovoljna je kompenzacija za strah.
Koristan sam delimično i kada treba doturiti parče torte. Naučio sam da odsečena torta nikada ne može biti prevelika, ali da rizikujem da me pregazi voz, ako bude premali. Nemam ništa protiv, treba širiti horizonte.
Tu sam i kad treba sa donje police za knjige čupati stare, prastare stripove Asterix. Najgalskija Od Svih Žena prosto obožava ovaj strip. Kao klinka maštala je da sa Asteriksom i Obeliksom ide u avanture i da su joj najbolji drugari. I ništa se nije promenila do danas. Lista izlizane, raskupusane sveske i smeje se tako glasno da se plašim kako će nam neko pozvati komunalne drotove.
Povremeno je pozovem da izađemo. Načinimo se na gospodu i odšetamo od dnevne sobe do terase. Namestim male baštenske stolice pa gledamo krovove okolnih zgrada i siluetu Petrovaradinske tvrđave u daljini.
Kako je poslednji ginekološki pregled pokazao da se serklaž dobro drži i da je čitav onaj problem bar delom iza nas, možda nas čeka i neki pravi pravcati izlazak iz kuće. Ko zna, možda padne i neka kafica od pola sata u nekom kafeu.
Mi baštinimo male stvari i sitne radosti. Za sve ostalo tu su Tarini crteži.
Komentari (0)