Petar: Prvi izlazak iz izolacije

„Nemoj slučajno da si pisao o ovome”, vikne kad shvati da se cerekam s vrata.

„Naravno da neću, ljubavi”, kažem, a već u glavi motam rečenice. Takav sam ja, ništa mi ne smete reći u poverenju. 
 

Bira majicu, podiže kosu na letnja podešavanja i baca se na šminčenje u čemu je pravi maher. Iz nje uzbuđenje vrca k’o kokice iz vrućeg lonca, što bi imalo malo više smisla da, recimo, idemo na otvaranje Kanskog festivala. Ipak, posle dva meseca ležanja između četiri zida, ko može reći da otvaranje kumine kafane nema identičan mondenski šmek kao ova filmska smotra. 

Da ne bude zabune, ležarina se i dalje nameće kao prioritet, ali kako Najizolovanija Od Svih Žena mesecima socijalizaciju svodi na minimum, na ovu ekskurziju bi krenula sve i da se raspala na delove pa moramo da je šrafimo za šankom, taman toliko da čvakne jednu kratku s nogu. 
 

Ako izuzmemo povremene zvanične delegacije, Najbolja Od Svih Žena u svojoj kuli na sedmom spratu živi kao Rapunzel minus kosa do prizemlja. Dok ja na radiju glumim program, ona je uspela da progovori nemuštim jezikom, što je nadasve korisno ako za društvo imaš malu plavu rusku mačku inventivno nazvanu Maći. Njih dve se savršeno razumeju i budite uvereni da su sve naše zajedničke planove u stvari smislile one. 

Uskoro će ih biti četvoro: Marina, Petar, Maći i – sin David
 

Ponekad se vratim kući s posla, a njih dve ćućore dok me Maći gleda ispod oka, kao da govori: „Hajde da surduknemo klempavog sa terase, ionako nikad nije ovde.” Ne kapiraju da mi kilaža omogućava da padam u stilu suvog lista. 

Još jedna od onih stvari za koje sam obećao da vam nikada neću reći je i hrkanje. Najbolja Od Svih Žena ovaj problem nije imala sve dok je stomak nije naterao da spava na leđima. Sada, čim malko ušećeri zasvira u molskoj skali. Kadkad je štipnem, ali je uglavnom ne diram. Nije to jer sam Najobzirniji Od Svih Muževa. I sam sam godinama odbijao da poverujem kako hrčem k’o stolarska testera. Mislio sam da su te insinuacije smišljene da me diskredituju, a onda sam jedne noći toliko hrknuo da sam probudio i nju i sebe. Maći se nakostrešila do veličine risa, a komšija prekoputa koji u 4 ujutro na sav glas pušta Rolingstounse, ugasio muziku, izašao na prozor i promrmljao: „Oped bombarduju, mrcine!”
 

Koliko nam se u ovom periodu trudnoće ništa ne događa svedoči i priča o poređenju bebe sa pijačnim bakalukom. U nekom trenutku David je bio veličine plavog patlidžana, a ovih je dana, kaže Najpreciznija Od Svih Žena, veličine karfiola. Nevolja sa takvim poređenjima leži u tome što sam nadasve vizuelan tip, pa kad mi se pomene beba veličine patlidžana, ja zamišljam upravo patlidžan.
 

Ako umesto malog rumenog dečaka na kraju dobijemo neku dinju, tikvicu ili štogod takvo, tužiću ceo internet zbog loših jezičkih stilskih figura!
 

U međuvremenu je do nas stigla skripta iz školice za trudnice. Pročitao sam je. Ali, za recenziju tog horor štiva moraćete da se strpite do sledećeg petka. Ako prestanem da se plašim mraka.