Petar: No utrogestan in Srbistan!

Možda je nekome žarka želja da se popentra na Mars, ali nama i ove mikro-avanture znače mnogo.

Mirne trudničke vode sada mi daju malo vremena da se pozabavim i nekim drugim stvarima. Ima tih nekih pitanja koja me već dugo more. A, odgovora poslovično nigde nema. Jer, ko god se usudi nešto da pita dobije umesto odgovora – pitanje. 

Primer:

– Zašto na operaciju moram da čekam do 2092, a ako platim može i sutra?
– A, ko tebe plaća da blatiš našu instituciju?

Zato je Petar odlučio da odgovore na pitanja smisli sam. Malo iskrivljene logike, malo mašte i siguran sam da ću neke neobjašnjive pojave objasniti bolje od Moldera i Skali. 
 

Zašto opštine, recimo, nagrađuju rođenje prvog deteta u godini? Bebac ni kriv ni dužan, a ponajmanje zaslužan, biva obasut pažnjom i novcem lokalnog poglavice, kamera i svekolike javnosti na uštrb svih drugih bebaca koji se, takođe ni krivi ni dužni, pa ni zaslužni, rađaju mimo novogodišnje noći. Da li je to neki Tarabić, sve srčući čokanjčić pod šljivom, prorekao dolazak novogodišnjeg deteta koje će izmisliti fuzionu rupu na saksiji i povesti naciju u neslućeni berićet? Ja mislim da je stvar praktične prirode. U skladu sa podnebljem, decu od odojčadi valja naučiti da će celog života važiti pravilo Životinjske farme gde su „sve životinje ravnopravne, samo su neke ravnopravnije od drugih”. Da se ne bune kad porastu i ne larmaju pred Skupštinama i Vladama na svaku nepravdu. 

Zbog čega se nagrađuje samo beba koja je rođena prva u godini – jedno je od pitanja budućeg tate Petra

Nadalje, zašto je ovde lakše naći vremensko-prostorni portal nego utrogestan? Svaka treća trudnica zavisi od ovog leka, a čoveku je potreban duh istraživača Severnog pola da bi se, obijajući apoteke po gradu, domogao jedne kutije. Nešto mi pada na pamet da odgovor leži u sastojcima ovog leka. Ubeđen sam da se utrogestan pravi od ministarske mudrosti, samilosti farmaceutskih kompanija i logike Agencije za lekove. Ovim mitskim sastojcima dodaje se pero izumrle ptice Dodo i kap znoja jedine zadovoljne mušterije mobilne telefonije na svetu. To sve mućka Merlin isključivo kad je retrogradni Merkur u sedmoj kući, a kuća nije usred krečenja. 
 

Ako imate bolje objašnjenje, samo izvolite…
 

Zašto, o zašto, postoje lekari u državnim bolnicama koji trudnicu pogledaju kao lanjsku taksenu marku, a onda procvrkuću: „Dođi ti dušo privatno kod mene, sve ćemo mi to da sredimo”? Da li je do opremljenosti? Uslova? Teraju ih da pacijente leče pijavicama i origanom? Iscrpnom istragom otkrio sam da pojedini lekari, kada poslepodne obuku privatni mantil dobijaju fantastične supermoći. Postaju Bananmen, Supermen i Mornar Popaj u isto vreme. Dok su prepodne cepkali recepte po ključu i mučili gorušicu kafom, na privatnoj klinici procvetaju k’o kukurek u proleće, pa im polazi za rukom da ljude leče čak i dodirom. Supermoći im donekle omete pomen Hipokratove zakletve, ali taj je papir zakopan negde u podrumu da krompir klija kroz njega i da ga doručkuju miševi. A, etički ispravni miševi čestitoj trudnici ama baš ništa ne znače!
 

Zašto hrana u porodilištima izgleda kao da su je pravili na pijaci u Bombaju? Gleda trudnica porciju, gleda porcija trudnicu i pitanje je ko će koga prvi da opsuje. Jedino logično objašnjenje koje sam pronašao spada u domen solidarne razmene. Sve mi to izgleda kao da je neko tu hranu jednom davno spremio, a onda je krenula trampa. Ono što u ponedeljak ne pojedu na traumatologiji, u utorak dođe na psihijatriju. Klopa sa infektivnog istog dana putuje u porodilište, dok se patologija džora sa urologijom… Odeljenja nadalje razmenjuju manjerke sa hranom po istom principu sve dok svako nije dobio priliku da se menja sa svakim. Po završetku ciklusa, kreće krčkanje novih specijaliteta koji će kružiti po odeljenjima jednakom brzinom kao po društvenim mrežama. 

I jedno pitanje bez odgovora, za kraj.
 

Zašto se zakonski ne reguliše da se porođaj i služenje vojnog roka tretiraju jednako, pa da se svađamo po kafanama na institucionalnom nivou, potpuno u okviru Ustava?
 

A?