Pet najčešćih situacija u kojima roditelji gube živce

Tim pre što su batine najgori oblik rešavanja problema, kao i što će takav model roditeljstva uskoro biti protivzakonit – izmenama Porodičnog zakona se uvodi potpuna zabrana fizičkog kažnjavanja i upotrebe fizičke sile prilikom vaspitanja deteta.

Iako je, kako je objasnio pri najavi ovih izmena Dragan Vulević, posebni savetnik ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja, smisao uvođenja ovih zabrana nije kažnjavanje roditelja, već edukacija roditelja o nenasilnim metodama vaspitanja, jasno je da bi na batine trebalo da zaboravite.

– Roditeljima će biti ponuđena edukacija o nenasilnim metodama vaspitanja i to u okviru savetovališta za brak i porodicu, razvojnih savetovališta i škola za roditelje. Mi smo svesni da nećemo dobiti rezultate za godinu dana, jer je menjanje stavova i ponašanja proces za koji je potrebno vreme – rekao je nedavno Vulević.

Ipak, kada bi bili potpuno iskreni, pitanje je koji bi to procenta roditelja izjavio da nikada nije udario svoje dete. U prilog tome govori i jedna naša ranija anketa koju smo sproveli na našam sajtu i u kojoj je učestvovalo skoro 18.000 ljudi – u Srbiji čak 78 odsto roditelja primenjuje neki oblik fizičkog kažnjavanja dece, dok čak 97 odsto viče na njih u određenim situacijima.

Šta je alternativa batinama i kako popstupiti u pet sitacija u kojima roditelji garant gube živce?

Dobro poznata situacija verovatno svim roditeljima kada dete želi i ovo i ono i sve mu se sviđa i kupi mi, kupi mi, kupi miiiii…

Vrlo je važno da pre nego da odete sa detetom u prodavnicu ono bude sito i odmorno, i da su mu fiziološke potrebe zadovoljene. Ako sve to nije kako treba, pripremite sebe na ispade besa i nezadovoljstva kada se želja ne ispuni, upozorava Milosavljević.

Zatim, pre nego da uđete u prodavnicu postavite očekivanje: “sada možemo samo da gledamo i mazimo igračke, i ništa više”, ili “danas kupujemo samo ono što je na spisku”, ili “danas je moguće kupiti igračku do 500 dinara maksimalno”, možete reći: “Hoćemo li zajedno da pogledamo koje igračke su ispod 500 dinara?”

– Ukoliko uprkos dogovoru dete u prodavnici insistira na kupovini, pokažite razumevanja za njegovu želju i (na primer) predložite detetu da slikate taj proizvod, i pošto nije na spisku, da ga stavite na spisak za sledeći put ili se dogovorite da ćete svaki dan u posebu teglu ostavljtai po određenu sumu novca kako bi prikupili za tu igračku. Na ovaj način učite dete strpljenju i štednji – predlaže psiholog.

– Ove situacije su najčešće kod dece koja su mlađa od dve ili dve i po godine i to je potpuno normalna razvojna faza. Ispadi besa se dešavaju kada je dete umorno, gladno, žedno, hladno mu je ili toplo, kada bilo šta što fiziološki nije kako treba – objašnjava Nikolina Milosavljević, psiholog i savetnik za roditelje.

Takođe, kada dete prelazi iz jedne faze razvoja u drugu, postaje razdražljivo, kao i kada im je osujećenja neka želja ili cilj.

– Kada se nešto dešava na fiziološkom nivou, ispadi zbog osujećenja mogu biti intenzivniji. Kada govorimo o osujećenjima želja ili ciljeva, deca, kao i mi odrasli, žele da ostvare svoje želje i ciljeve, i kada im to nije omogućeno – na primer, traži igračku koju roditelj ne želi ili ne može da kupi – ono će protestvovati, ljutiti se i besneti. Međutim kada su deca tako mala, ona ne mogu da razumeju šta ih je “spopalo” kada imaju napad besa, i onda počnu da vrište, plaču, a pojedina deca udaraju i grizu svoje roditelje.

U ovim situacijama, savetuje psiholog, bilo bi poželjno da roditelji ostanu smireni i da pomognu detetu da se smiri. Dakle, ne radi dete to namerno, kao što većina roditelja misli, već još nema (nije naučilo) emocionalne i socijalne mehanizme da iskontroliše tu energiju i zato mu treba pomoć roditelja.

– Ono što roditelj u tom trenutku može da pokaže je razumevanje, i ponudi zagrljaj, ukoliko ga dete želi. Ukoliko ne želi, potrebno je poslati poruku da je roditelj pored deteta i kada ono bude spremno može da dođe da se zagrli. Iako roditelj nudi utehu zato što je dete uznemireno, to ne znači da treba popustiti i kupiti igračku. Ukoliko roditelj nekada popusti, a nekada ostane dosledan kada su ove situacije u pitanju, dete će jačati ono ponašanje koje ga je dovodilo do cilja. U tom slučaju, nije dete manipulator već roditeljska nedoslednost. Dakle, moguće je pokazati razumevanje i utehu uznemirenom detetu, ali da se u isto vreme ostane dosledan kada detetu nešto nije dozvoljeno.

– Ove situacije su takođe najčešća karakteristika deteta mlađeg od tri godine. U tom uzrastu dete ne može da prepozna šta je bezbedno, a šta nebezbedno ponašanje, gde se može povrediti, a gde je sigurno. To neće moći u potpunosti da razume sve do sedme godine kada počinje da se razvija razumevanje posledice. Sve do tada dete uči gledajući odrasle – kaže Milosavljević.

Upravo zbog toga, važno je detetu obezbediti sigurnost: zaštiti utičnice, zagraditi stepenice, skloniti kante za smeće, zaštiti šporet i slično – kaže Milosavljević.

Ona dodaje i da dete reč “ne” do treće god ne razume na način kako odrasli očekuju, tako da je bolja taktika preusmeravanje pažnje na ono šta dete sme da radi, i tako raditi sve dok dete pokazuje interesovanje za utičnice, šporet, kablove i drugo.

I ovakve situacije dešavaju se da decom mlađom od tri godine, a ponekad i sa nešto starijima, do pete godine, koji trčeći ne paze da li je ispred njih ulica ili ne.

– Ukoliko roditelji znaju da dete ima tu naviku, potrebno je da uče dete pravilima kada se ide ulicom gde ima mnogo automobila, kao i šta se radi kada se prelazi ulica. Na primer: kada prelazimo ulicu držimo se za ruku. Vrlo je važno stalno ponavljati ovo pravilo detetu svaki put kada se nađu na ulici – kaže psiholog.

Takođe, roditelj može pored ulaznih vrata da zalepi neku nalepnicu, zanimljivu deci, i uvede pravilo da dok roditelj zaključava ili otključava vrata, dete treba da stavi ruku na tu nalepnicu i to je mesto za čekanje.

– Pored toga, igre su najbolji način kojim roditelj može “kontrolisati” detetovo kretanje. Na primer, igra “beži-zamrzni se”. Bitno je da se roditelj redovno igra te igre sa detetom i kada dete u nekim kritičnim situacijama počne da trči, roditelj može reći “zamrzni se” i vrlo verovatno je da će dete to i uraditi – savetuje Milosavljević.

Agresija se ispoljava kod dece mlađe od tri godine, što se događa zbog nedovoljno razvijenog govora, a naročito emocionalnog rečnika. Tako, dete kada oseti naglu ljutnju, umesto da kaže tom drugom detetu da prestane da radi to nešto što mu smeta, on udara.

– Uglavnom sa tim ponašanjem dete prestaje ukoliko oseća da dobija dovoljno ljubavi i prihvaćenosti u porodici i govor mu se normalno razvija. Kod neke dece to može da se nastavi sporadično i to je znak da sa tom decom treba raditi na prepoznavanju, imenovanju i regulisanju emocija, zato što se iza tog ispada besa može nagomilavati strah, povređenost, tuga… – objašnjava Mkilosavljević.

Roditelj, umesto kažnjavanja udarcem, može da pribegne drugoj metodi: da sa detetom zajednički traži načine da kada oseti bes zbog neke provokacije drugog deteta, pronađe dva-tri načina kako da odreaguje, umesto da udari tog drugara ili drugaricu, savetuje naša sagovornica. Zatim da to vežba sa njim kroz igru uloga sa igračkama ili kroz pričanje priča.

– Za ovaj proces je potrebno vreme i roditeljsko razumevanje, kako bi dete nesmetano razvijalo ovu veštinu i sazrevalo. Važno je napomenuti da se deo mozga zadužen za regulisanje emocija nalazi u kori velikog mozga, a u potpunosti se razvije do 25. godine života. Tako da je previsoko očekivanje od tako malog deteta da uvek ume da reguliše svoje emocije. To teško pada i odraslima – primećuje ona.

Međutim, ukoliko ovo ponašanje postane učestalo iako je dete razvilo govor, vrlo je važno da roditelj uključi profesionalne osobe kako bi se procenilo šta se dešava sa detetom i porodicom, i kako bi se na vreme preduzeli važni koraci da se pomogne detetu i porodici.

– Iz svog iskustva sam primetila da je roditeljima male dece najveći problem njihov plač i protest kada im se ne dozvoli nešto što može biti čak i opasno, a dete nema dovoljno intelektualnog kapaciteta da to razume. Taj protest i plač je roditeljima najteži i jedan od okidača za ljutnju i bes, i tada dolaze u iskušenje da viču i udare po guzi. Očekuju od deteta da se smiri, a sami nisu smireni. Dete onda ne uči ono šta mu je rečeno da treba, već po modelu, i onda se povećava rizik da dete jednog dana ima problem u regulaciji emocija, a naročito besa – kaže Milosavljević.

Druga situacija koja je okidač za bes kod roditelja je kada dete napuni četiri godine, oni očekuju da su deca već intelektualno sazrela i da treba da budu poslušna o razumna, ali to se ne ispoljava onako kako se od njih to i očekuje.

– Roditelji ne znaju da dete do 6. godine ne razume posledice svog ponašanja na način kako roditelji očekuje i onda ulaze u borbu moći sa decom i ulaze u iskušenje da viču, i telesno i psihički kažnjavaju – kaže sagovornica “Blica”.

– Moje mišljenje je da je telesno kažnjavanje beskorisno i neinventivno, a ima gomila drugih načina na koji je moguće dete naučiti važnim životnim veštinama. Sistemskom edukacijom roditelja o efektima kazne i alternativama se može promeniti perspektiva kada je vaspitanje u pitanju, i razumeti zašto one stare i tradicionalne metode više ne mogu da se primene kod novih generacija. Na primer, da li je bilo u redu klečanje na kukuruzu, šibanje i ostale kazne koje su bile zastupljene u pedagoškom radu naših baka i deka? Da su one bile toliko dobre i danas bi se to primenjivalo svuda u svetu – primećuje psiholog.

Ona navodi i da uočava odličan napredak društva u želji da se izglasa zakon koji zabranjuje telesno kažnjavanje deteta čak i u porodici, jer je to prvi korak ka rešavanju problema vršnjačkog nasilja i nasilja u društvu uopšte.

– Ono što bih ja volela jeste da se zaista sistemski vrši edukacija roditelja šta umesto telesne kazne i zašto telesna kazna dovodi do širenja nasilja u društvu generalno. U suprotnom, zakon za mnoge roditelje može delovati kao napad, a ne pomoć u vaspitanju deteta – zaključila je psiholog i terapeut Nikolina Milosavljević u razgovoru za “Blic”.