Pred novosagrađenom kućom, u gradiškom naselju Lipovača, trinaestoro dece i majka im Hanifa Muharemović. Nedostaju samo sedamnaestogodišnji David i četrdesetogodišnji otac Spaho. Sa osmehom na licu i radosti svojstvenoj samo onima koji život neizmerno vole, oko majke se svili Ajša, Vera, Dolar, Evro, Kemal, Aleks, Džekson, Merima, Azra, Remzo Hajrudin, Melisa i Elizabeta.
Deci su nadevali imena kako je ko stigao. Dolar i Evro dobili su ime u izbegličkom centru u Asti, u Italiji, u kome su Spaho i Hanifa sa decom živeli petnaestak godina.
– Kada se rodio jedan od sinova, neki činovnik u centru zadužen za nas Rome, po imenu Đulijano, predložio je, a mi prihvatili da se dete u knjige upiše sa imenom Evro. „Kum” Đulijano je tada rekao da se u Evropi prvi put pojavila nova moneta po kojoj je nadenuo ime mom sinu… Starijem sinu neki drugi Italijan, čijeg se imena ne sećam, dao je ime Dolar. Poželeo je taj Italijan tada da „Dolar bude zdrav i jak kao američki novac”, pojašnjava Hanifa razloge zbog kojih su njeni sinovi dobili neobična imena.
Više gladni nego siti, bosi nego obuveni i uprkos tome srećni, četrnaestoro dece četrdesetogodišnjaka Spahe Seferovića i supruge mu Hanife Muharemović, uvek se budi sa nadom da novo jutro ipak neće biti poput jučerašnjeg kada su obilazili deponije, okopavali njive zasejane kukuruzom, sakupljali staro gvožđe, išli u šumu i kupili grane, nadničarali samo da imaju parče hleba. Ali, dani su za Spahinu i Hanifinu nejač uvek isti. I uvek sa borbom da prežive…
Do pre nekoliko meseci Seferovići su živeli u ruševini i na tuđoj zemlji. Danas su u novoj kući koju su zajednički izgradili gradiška opština i Udruženje Roma Republike Srpske.
– Sa mojim Spahom sam u braku dvadesetak godina, ali se još nismo venčali. Spremamo se da to uradimo ovih dana pošto sam mužu obećala venčanje čim se uselimo u novu kuću. Sada je imamo i više nemam razloga da svoju vezu i ne ozvaničimo – smeje se Hanifa držeći u naručju najmlađe dete, jednogodišnju miljenicu Ajšu.
Svakog dana, ovoj porodici potrebno je, pored štošta drugog, i desetak kilograma hleba, dok su u ishrani najčešće zastupljene testenine, riža i pasulj.
školu pohađa samo troje Seferovića. Išli bi i ostali, ali novca za knjige nema.
– Samo da mi se znaju potpisati i ništa više… Nemamo mi novca da nam deca pohađaju srednju školu, a kamoli fakultet. Imamo samo onoliko da preživimo… Niko od dece nikad nije bio bolestan niti išao lekaru. Sva su zdrava, vesela, pametna i poslušna. Od života ne tražimo više osim da imamo ono što danas imamo – ponosno će na kraju majka Hanifa još uvek sa prezimenom Muharemović.
Komentari (0)