Iako smo naviknuti da čitamo o nemilim scenama iz porodilišta u Srbiji, iz Australije nam stiže priča puna optimizma.
Dvadesetdvogodišnja Sara je uz bebac od kad je ostala trudna, i želi da sa čitateljkama podeli svoje predivno iskustvo sa porođaja.
“Ja sam Sara, mama divnog dečaka koji danas ima sedam nedelja i četiri dana. Živim u Australiji. Moje porođajno iskustvo je mnogima zanimljivo zato što sam se porodila u vodi. Nisam oduvek to želela, imala sam prilično tešku trudnocu sa jakim mučninama i povraćanjem svaki dan (do poslednjeg dana) više puta dnevno. Tokom trudnoće sam otišla u Australiju, mučila se oko vize…
U Australiji sam imala pravo da idem u školicu i to mi je dosta pomoglo na samom porođaju. Porodila sam se u 38. nedelji u Gold Coast University Hospital. Tu sam dolazila i na preglede od 24 nedelje, svake 3-4 nedelje. Radili su mi analize krvi, slušali otkucaje bebinog srca, merili mi pritisak I težinu. Na ultrazvuk sam isla samo 3 puta, poslednji put u 20. nedelji. Bila sam i više nego zadovoljna kako su se ophodili prema meni, nikada nisam čekala jer se svaki sastanak sa lekarom zakazuje.
Poslednjih nedelju dana pred porođaj, često sam se budila noću da idem u toalet. Tog 2. oktobra zaspala sam u 19 časova i iznenada se probudila u 21… Osetila sam da mi je pukao vodenjak. Otišla sam u kupatilo i rekla suprugu da pozove bolnicu i kaže im da dolazimo. On se poprilično uspaničio. Mislio je da to nije to, da neće bebac još, iako smo bili spremni za njega. Ne zameram mu, mladi smo, imamo svega 22 godine, a i sami smo ovde.
Krenuli smo u bolnicu oko 21:30, konrakcije su već bile jake i noge su počele da mi otkazuju. Kada smo stigli, stavili su me na CTG, gde sam se previjala od bolova jer mi uopšte nije prijalo da ležim. Jedino što sam želela bio je topao tuš. Nisam izdržala ni 5 minuta. Doktorica je ušla, pregledala me i rekla da moram da odem u porođajni apartman jer sam otvorena već 5 centimetara. Otšetala sam sama do njega. Naravno, sa suprugom, koji je sve vreme bio uz mene.
U mojoj knjižici je pisalo da želim porodjaj u vodi, da ne želim nikakve lekove i da samo želim da me opušta topao tuš, želela sam da stojim. Tako je i proteklo narednih 2 sata. Stajala sam pod toplim tušem, suprug je sedeo na ulazu u kupatilo i samo sam razmišljala o tome kako ću videti mog sina. Ponovo su mi rekli da, ako mogu sama, došetam do kreveta da me pregledaju i da uđem u bazen za porođaj ako sam dovoljno otvorena. Sama sam ušla, bila sam spremna. Muž je sedeo na stepenicama kod moje glave i mazio mi kosu. Bila sam opuštena, bolelo je, ne mogu da kažem da nije, ali sam bila presrećna jer ću za najkasnije 2 sata ugledati mog dečaka, mog bebca.
Tog dana bila je gužva u porodilištu, pa je umesto još jedne babice, moj muž pomagao oko porođaja. Merio je otkucaje bebinog srca i proveravao temperaturu u bazenu. Osetila sa da sam spremna, krenuo je da izlazi moj mali bebac, izgurala sam mu glavicu iz trećeg puta, a telo prvom kontrakcijom posle glavice. Sve se odvilo u 2 minute. Moj sin je rođen u 1:18 noću 3. oktobra 2015. Ja sam ga izvadila iz vode, bila sam toliko ponosna na supruga i sebe jer sam ga ja prva uzela u ruke, a ne sestra niti bilo ko drugi.
Odmah smo legli na krevet koji je napravljen u visini bazena i ostavili su nas 15 minuta same sa bebom. Tata je presekao pupčanu vrpcu kada se sestra vratila, a ja sam sama izbacila posteljicu u narednim minutima dok ga je sestra merila. Opet smo ostali sam sa njim i niko se nije pojavljivao skoro sat vremena. Nakon toga su došli da nas odvedu u našu sobu gde smo spavali svo troje zajedno. Tata, bebec i ja.
Moram da napomenem da sam se porodila u državnoj bolnici i da mi apsolutno ništa nismo platili. Hranu sam poručivala preko kompjutera koji mi je bio u sobi, a imala sam sestru na raspolaganju svaki put kada pritisnem dugme. Jako sam srećna sto sam se porodila u takvim uslovima.
Svi su bili veoma ljubazni i dali su mi podršku u svakom trenutku. Posle dva dana, izašli smo iz bolnice. Bila sam puna utisaka i predivnih iskustava. Moram da se se zahvalim pre svega mom suprugu na pažnji, strpljenju i podršci, mojoj mama na podršci u trudnoći, a i sada nakon porođaja, sestri Hanni koja je zaslužna što je porođaj protekao savršeno, bolnici na usluzi, i naravno BEBCU na svim odgovorima na pitanja i podršci koju pružaju svim mladim mamama i trudnicama. “
Komentari (0)