Ostvarila želju iz detinjstva

Predstavljamo vam priču Kako do majčinstva, u kojoj je glavni lik žena koja je morala da odabere netipičan put da bi postala majka.

Mama Maria Confer deli svoju intimnu priču i razlog zbog kojeg je odlučila da usvoji dete.

Od kada sam bila mala devojčica, želela sam da budem mama. Kada god su me pitali šta ću biti kad porastem, samo sam to govorila. Nisam tražila uspešnu karijeru, već samo način da se ostvarim u jednoj najdivnijoj ulozi. Zbog toga sam i usvojila Xavy-ja.

Iako smo suprug i ja pokušavali na prirodan način da dobijemo dete, nakon godinu dana smo otkrili da imamo problem u kompatibilnosti. Ni on, ni ja nismo neplodni, ali naše ćelije ne podržavaju jedno drugo i zbog toga ne možemo da imamo bebu. Barem su nam tako rekli.
Išli smo na razna testiranja, kod raznih specijalista za trudnoću da bi se nakraju ispostavilo da bolujem od Hašimotove bolesti. Autoimune bolesti štitne žlezde.

Ova dijagnoza nas je odvela u ruke lekara iz Čikaga koji je poznat po mogućnosti objašnjavanja neobjašnjivih uzroka. On je ustanovio da ja ne mogu da zatrudnim, a i ako uspem da ostanem u drugom stanju, da bi moglo da me ubije. Nije Hašimotova bolest uzrok, ali u kombinaciji s drugim bolestima koje mi je lekar dijagnostikovao, preporučio mi je da ne pokušavam više. To je bio odgovor za kojim smo tragali, iako smo podsvesno to već znali, ali i kraj našeg putovanja ka trudnoći.

Nas dvoje smo negde u glavi još ranije imali da želimo da usvojimo dete. Ali, mislili smo da to uradimo kada već budemo imali svoju decu, pa da i njihov i naš život usrećimo još jednim detetom.

Kada nam je doktor iz Čikaga rekao da ne mogu da zatrudnim, sačekali smo godinu dana i započeli sa procesom usvajanja.
Proces usvajanja je poprilično napet, pogotovo u početku. Sva ta papirologija koju smo morali da prikupimo i intervjui koje smo morali da obavimo u vama bude osećaj premorenosti.

Kada smo obavili sve razgovore i prikupili svu neophodnu dokumentaciju, socijalna radnica nam je donela spisak majki koje čekaju bebu, ali iz nekog razloga ne mogu da je zadrže. Čim sam videla Xavy-jevu majku odmah sam znala je to prava osoba za nas.

Napisali smo drago pismo rođenja i poslali ga za Teksas.
Dok smo čekali odgovor, smišljali smo ime. I suprug i ja smo se složili da ga nazovemo Xavier. Kada je majka nazvala i pristala da njenoj bebi budemo roditelji, rekli smo joj ime koje smo mislili da mu damo. Ona je na to samo odgovorila: “Moj stariji sin se zove tako”. Jeza me je prošla u momentu. Pitala sam je da li je problem da ga i mi tako zovemo, ima li ona neku želju? Ona je odgovorila plačući: “Nemam ništa protiv, biće mi zaista drago ako ga tako nazovete”.

Probudilo me je zvono telefona. Pozivni broj iz Teksasa. Javila sam se, Xavi-jeva mama je bila sa druge strane linije: “Pukao mi je vodenjak, vode me u bolnicu”. U momentu sam zadrhtala, samo što se nisam onesvestila. Sedam godina čekanja i pokušavanja se napokon ostvarilo. Postaću majka.
Iako nas je već zvala i potvrdila da će nam dati da usvojimo Xavi-ja, nekako smo i suprug i ja imali strah da će se možda predomisliti. Ipak ga je ona rodila. Ali, dogovorili smo se da šta god ona odluči da uradi da ćemo je podržati.

Kada smo stigli u porodilište, videli smo Xavi-jevu majku kako plače u sobi u potpunosti sama. Nisam mogla da verujem. Bila sam toliko besna na lekare, jer su već tešku situaciju, učinili još težom jadnoj ženi. Prisustvovali smo porođaju, uspela sam da napravim nekoliko fotografija. U tom trenutku sam shvatila; Zvanično sam postala majka.

Uzela sam Xavijer-a u ruke i prinela ga njegovoj biološkoj majci da ga podoji. U tom trenutku smo obe zaplakale, a ona mi je rekla: “Voli ga zauvek!”
Prošlo je sedam godina. Xavy je već veliki i srećan dečak. Svestan je da mu mi nismo biološki roditelji. Lepo je to prihvatio. I dalje se viđa sa njegovom biološkom porodicom, njegovim bratom, ujakom. Zaista nismo imali nikakvih problema.

Ceo proces usvajanja može da bude i lepo iskustvo. Zaista nije lako. Pored silne papirologije i razgovora, tu su i emocije koje naviru sa svih strana. Malo straha, ljubavi, sreće, tuge, pa opet straha, uzbuđenosti, pa opet tuge… Ali da treba, ponovo bih kroz isto prošla. I ja i moj suprug.

Šta više, razmišljamo da usvojimo još jedno dete…