Moderno doba je uz veliki napredak tehnologije doneo i neke nove poremećaje. Zavisnost od igranje video-igrica Svetska zdravstvena organizacija (SZO) sada je i zvanično svrstala među mentalne poremećaje.
U najnovijem, izmenjenom izdanju međunarodnog priručnika o klasifikaciji bolesti, SZO je saopštila da će klasifikovanje “poremećaja igranja igara”, kao posebnog stanja, poslužiti zemljama da budu spremnije da identifikuju taj problem.
S pojavom tableta i pametnih telefona mlađa populacija je sve ugroženija, a zavisnost se prosečno javlja kod jedanaestogodišnjaka dok je prethodnih godina donja starosna granica bila 16 godina, upozoravaju stručnjaci.
Kada treba da se zabrinete?
Nezainteresovano za stvaran svet, bezvoljno igranje sa vršnjacima, ne želi da ide u park, šetnju, na fudbal ili u bioskop, sve su to početni simptomi koji ako se zanemare mogu da prerastu u poremećaj.
Kasnije, dete postaje razdražljivo, ima slabiju pažnju, histeriše kada se odvoji od računara, često besni, postaje agresivno i želi da se osami. Starija deca prestaju da idu u školu i to je ključni momenat kada roditelji najčešće shvate da im se sa detetom nešto dešava.
Foto: Pixabay
Dve godine nije izašao iz kuće
– Jedan od najekstremnijih slučajeva sa kojima sam se susreo je bio momak koji dve godine nije izašao iz kuće jer je igrao igrice. Ova zavisnost se ne razlikuje suštinski od patološkog kockanja – objašnjava Milan Radovanović, psihološki savetnik savetovališta Entera MR, koji se već godinama bavi zavisnošću od video igrica kod dece.
On kaže da se procenjuje da je 10 odsto ljudi koji koriste internet zavisno. Pojavljuju se video-igrice koje su usmerenije ka mlađoj deci, a mališanima je veoma lako da se snađu na tabletu i internetu i to olakšava igranje.
– Učimo decu da budu pasivni posmatrači nečega što izlazi iz četvrtaste kutije, stavljajući ih da gledaju crtaće kako bi se zanimali i tu se krije početak problema – tvrdi psiholog.
Zavisnici od video-igrica, takozvani gejmeri, povlače se u sobu, prekidaju kontakt sa prijateljima, dolazi polako do povlačenja iz škole i čitav svet počne da se vrti oko monitora.
Gađao majku čašom, jer ga je prekinula u igrici
Da bi se zavisnost potpuno ispoljila, vezanost za internet morala bi da bude destruktivna po privatni život i lične odnose, a odvojenost od računara morala bi da dovede do neugodnih simptoma.
– Imali smo decu koja su prestajala da izlaze iz sobe, rekorder je bilo 36 sati u kontinuitetu. Dete je izgubilo potrebu da ide do toaleta, to je radilo samo kad baš mora. Nije se danimo tuširalo. Govor je nestajao, a dete je ispuštalo neki neartikulisani zvuk kada mu je majka ušla u sobu da mu donese sok. Iznerviralo ga je što ga je prekinula dok igra igricu i on ju je gađao flašom. To je bio okidač da ga dovede na terapiju – priča Radovanović.
I dr Ivica Mladenović, načelnik Klinike za bolesti zavisnosti u Institutu za mentalne bolesti, objašnjava da često takva deca završavaju u urgentnim centrima, jer može da dođe do metaboličkog disbalansa.
– Mi trenutno u dnevnoj bolnici imamo dvoje odraslih sa simptomima zavisnosti od igrica. Međutim, nemamo tačan podatak koliko se dece i odraslih lečilo od ovog poremećaja, jer do sada nismo imali diganozu za ta stanja. Oni su upisivani da boluju od nekih drugih bolesti, poput poremećaja ličnosti – objašnjava dr Mladenović.
Foto: Pixabay
Lečenje traje i do dve godine
Ispadi agresije javljaju se kod težih oblika kada se zavisnost potpuno formirala, a postoji i čitav niz psiholoških posledica.
– Ne smete detetu koje je zavisno da oduzmete kompjuter, tablet ili telefon jer je to njegov izvor sreće. Kada zavisniku oduzmete izvor sreće, javljaju se suicidne ideje, može doći do samopovređivanja, histerije. Zato je važno postepeno odvikavati dete od igrica – priča Milan Radovanović.
Kada se formira sindrom zavisnosti, odvikavanje traje najmanje godinu dana, a nakon toga se traži da dete ne igra igrice.
Radovanović je objasnio da je sve više od jedne trećine slobodnog vremena pored kompjutera rizično ne samo za decu već i za odrasle.
U Klinici za bolesti zavisnosti lečenje zasniva na psihoterapiji, pojašnjava dr Mladenović.
– Ukoliko se radi o deci, onda su to porodične psihoterapije, gde su uključeni i roditelji. Kod starijih su uključeni bračni partneri ili porodica. Poenta svega toga je podrška okruženja, jer osobe koje postanu zavisne beže iz realnosti. Oni moraju na lečenju da ponovo steknu socijalne veštine, jer se često radi o labilnim osobama. Kad je potrebno uključuju se medikamentozna terapija, antidepresivi ili sedativi, ali suština terapije je psihoterapija, koja efektivno traje tri meseca. Nakon toga slede grupne terapije koje u proseku traju oko dve goidne – objašnjava dr Mladenović.
Nemamo kadrove za lečenje
Ono što je, međutim, veći problem, kaže dr Mladenović, jeste što u Srbiji nema obučenog kadra za ovaj poremećaj.
– To je otvaranje Pandorine kutije. Mi nemamo dovoljno edukovanog kadra, a ovo mora da se reši sistemski. Nemamo nikakav strateški dokument. Imamo jedna udžbenik, koji smo pisali kolega i ja, i po kojem se radi terapija, ali to nije dovoljno. Psiholozi i pedgaozi u školama ne znaju o ovome, jer nije imao ko da ih edukuje – ističe dr Mladenović.
Izvor: Blic.rs
Komentari (0)