Od sledeće godine predškolci će se više igrati, a manje će učiti

U emisiji “Jutro” na TV Prva gostovale su Marina Ilić, vaspitač i predavač u Nikola Tesla centru i Bojana Milutinović, pedagog u OŠ “Skadarlija” koje su se pozabavile ovom temu i dale stručne odgovore u pogledu pripreme dece za školu. 

Osim roditeljskog zadatka, da pripremi dete za polazak, sistem ima najvažniju ulogu u tome. 

“Sistem pravi plan i program na osnovu koga se vaspitači pridržavaju na osnovu koga radi u svojim predškolskim ustanovima. Sistem je bio donekle ozbiljan i prenaglen u tom delu učenja, ali su i vaspitači podsticani od strane roditelja bili u situaciji da što više sa decom rade da ih pripremaju da nauče da čitaju i pišu i na taj način su igru stavljali negde u drugi plan, što nije dobro”, kaže vaspitač Marina. 

Ona dodaje da diktat u prvom razredu izaziva strah kod roditelja upravo jer misle da je to vrsta ocenjivanja znanja: 

“Diktat u prvom razredu, koji ide pre nego što deca uče slova, nije ocenjivanje dece već procena odeljenja, da vide na kom su nivou deca, da li znaju da li brzo pišu, da sagledaju gde treba da ih osnove i podrže i na osnovu kojeg planiraju svoj program. A roditelji su u strahu, jer ima puno crvenog – podvučeno, progutano slovo, precrtano, znak pitanja i sl.”

Deca se pre polaska u prvi razred testiraju od strane školskog pedagoga i psihologa. 

“Roditelji su uglavnom pod stresom i taj stres prenose na decu. Oni pokušavaju da smire dete, da mu kažu da će sve biti u redu na tom testu, da se ne plaše a u stvari žele sami sebe da smire. Kada se dete testira, kod pedagoga ili psihologa, prolaze se tri faze. Naravno, detetu se stavlja do znanja da će mu na tom testu biti poznate stvari, koje je do sada već radilo. Test traje u zavisnosti od deteta, tačnije njegove opuštenosti. Prvi deo razgovor se obavlja u prisustvu sa roditeljima, dete u tom trenutku crta, na primer, svoju porodicu; drugi deo: obavlja se testiranje deteta bez prisustva roditelja (koristi se standardizovani tekst i tu se ispitaju koliko je dete naučilo pre nego što pođe u školu) i na kraju se poziva roditelj i saopštavaju rezultati.” 

“Za testiranje deteta bez prisustva roditelja koristi se standardizovani tekst i tu se ispitaju koliko i šta dete je naučilo do polaska u školu – ispituje se dotadašnji razvoj deteta i ono što dete zna. Na testu se ne ispituje da li dete zna da čita piše, da li zna da odgovori… Na primer: razgovaramo o tome da li je dete svesno sredine u kojoj živi (sa detetom se razgovara tako da se dete trudi da bude opušteno, detetu se na početku da li zna da odredi sebe u prozoru, odredi leva desna ruka, šta se nalazi ispred, iza njega, ispituje se da li je usvojilo radne, higijenske i kulturne navike. Pitanja o spremnosti deteta za polazak škole – nije test inteligencije ili eliminacije.” 

“Deca treba da uče kroz igru i igra je jeko važna kroz odrastanje deteta. Dete će kroz igru pokazati da razume svet odraslih i da želi još više da ga upozna. Igra uloga, gde dete npr. oponaša mamu, tatu, lekara i tako pokušava da sazna šta se to dešava u svetu oko njega i da se samo ulapa. Jako je važno da praktikuje do polaska u školu”, zaključuje Bojana.