NS: Devetogodišnjaka inteligencija skupo košta

Natprosečno inteligentni ljudi retki su u našem društvu. Njihov broj je nepoznat, ali je poznato da ih je procentualno dva odsto u populaciji. Natprosečno inteligentno dete ima koeficijent inteligencije, popularni IQ, viši od 130 na skali koja meri do 160, što poprilično jasno oslikava njihovu posebnost u odnosu na prosečnu decu.

U ovom tekstu naveden drugim imenom i bez pominjanja imena škole koju pohađa, Vedran svoju inteligenciju plaća posebno skupo. Naime, već sa devet godina, u trećem razredu novosadske osnovne škole, svakodnevno je ugnjetavan, smetnja je čak i za nastavno osoblje, a psiholozi ne znaju kako sa njim da izađu na kraj. Ovo se dešava jer je Vedran, kako kaže njegova majka, “previše intenzivan” za svoje okruženje.

– Svako dete u školi, kako to već ide, ima neki epitet. Jedno dete je smotano, drugo je mirno, treće je veselo. Vedran je Vedran. Ko ga prihvata, družiće se s njim, a ko ga ne prihvata, ne usteže se da mu kaže bilo šta ružno. On je drugim ljudima previše – sve. Previše je veseo, previše je aktivan, previše je živ. Ako radi matematiku, on svim svojim bićem radi matematiku. Vedran je previše Vedran – pokušava da objasni Anastazija.

Dar kao teret 

Kako kaže, svakodnevni život za nju, supruga Bogdana i četvorogodišnju ćerku Milicu postao je nesnosan zbog Vedranovog okruženja. Njen sin nema nijednog drugara, deveti rođendan je proslavio sam, a gosti ne žele da im uđu u dom jer im je neprijatno da gledaju hiperaktivno dete. – Mama, danas su mi rekli da sam budala – rečenica je koju svakog dana ova majka sluša, a na pozive Vedranove učiteljice nezadovoljno odgovara.

– Meni je, donekle, jasno da Vedrana društvo ne prihvata. Nije mi sasvim jasno zbog čega ga prosvetni radnici, ljudi koji su odabrali da rade sa decom, unižavaju i provlače kroz blato. Iz škole me zovu da se žale na njegovo ponašanje, na njegovu samoodbranu od drugih koji ga napadaju. Jednom su me zvali jer se počešao kad mu je bilo dosadno, učiteljici je to bilo čudno. Za mog sina ne postoji razumno okruženje, naš sistem nema odgovor za natprosečnu decu. Uzalud mi govore da mi je dete jedinstveno, kad ne znaju šta sa njim da čine – očajno priznaje Anastazija.

Skoro je pravilo da natprosečno inteligentna deca imaju doživljaj dosade u školi, jer su sadržaji koji im se nude prilagođeni prosečnom detetu. Prema rečima psihologa na Odeljenju za dečiju psihologiju Kliničkog centra Vojvodine, Jelene Srdanović Maraš, mnoga deca pronalaze alternativna interesovanja i samostalno rade na sadržajima koji ih interesuju, a i neki prosvetni radnici prepoznaju kapacitete ove dece i trude se da im prilagode školski program. Sjajno je, objašnjava ona, kada se ovo i dogodi, jer tako dete dobija priliku da dalje razvija svoje kapacitete i sposobnosti.

– Po mnogim istraživanjima, inteligencija predstavlja protektivni faktor, koji čuva decu od razvoja različitih psiholoških teškoća. Međutim, kada je u pitanju ljudska priroda, ništa nije crno-belo i suočavamo se sa različitim iskustvima. Dešava se da se natprosečno inteligentna deca osećaju drugačije od drugih. To ne mora uvek biti povezano sa diskriminacijom, ali nekad jeste – navodi Srdanović Maraš.

Jako je važno, napominje ona, naglasiti da postoje različiti mogući ishodi. Mnoga natprosečno inteligentna deca “glatko” prođu kroz školovanje, imaju vremena da se posvete i drugim sadržajima koji ih interesuju. Oko sebe možda imaju vršnjake sa kojima ostvaruju dobru komunikaciju.

– Ovakva deca uobičajeno imaju i dobro razvijene socijalne veštine, koje su glavno oružje u ostvarivanju dobre svakodnevne komunikacije sa drugim ljudima. Međutim, neka od natprosečno inteligentne dece to ne uspeju, škola postaje mesto u kome se provodi puno vremena koje je povezano sa neprijatnošću, osećanjem dosade, frustriranosti i doživljajem da ih drugi stigmatizuju i ne prihvataju. Usamljeni su, izloženi podsmehu.

Posledice mogu biti ozbiljne i dugotrajne, ako se ne reaguje na vreme. Zlostavljanje se smatra jednim od faktora rizika za razvoj psihičkih poremećaja, a važno je reagovati na vreme i brzo zaustaviti nasilje – napominje naša sagovornica.

U osnovi svake diskriminacije nalaze se neznanje i nepoznavanje, iz čega proizlaze strah i nerazumevanje. To najbolje razume Anastazija, koja je primorana da sluša komentare drugih roditelja, čija deca su prosečne inteligencije. Njenog sina druge majke i očevi često nazivaju “čudakom” i svojoj deci zabranjuju kontakt sa njim, dok postoje i pozitivni primeri.

Nema sistemske podrške 
 

– Njega svi u školi izbegavaju, a iako je samotnjak, on je u duši društveno biće i voleo bi da se druži sa drugima. Postoji jedna devojčica koja ga jako voli takvog kakav je, ali se on iz straha da je nekako ne povredi, sa njom puno ne druži. Neka deca mu se otvoreno i dive, a on ni toga nije svestan. Jednostavno, previše je otuđen od drugih i odustao je od socijalizacije – priznaje Vedranova majka. Najteže joj pada nedostatak društvenog kontakta koji Vedran oseća, a za koji se nada da će nadoknaditi s godinama.

Teško je reći. Istraživanja rađena mahom na Zapadu pokazala su da se natprosečno inteligentna deca sa poremećajem u društvenom ponašanju sa godinama popravljaju i stabilizuju, te se potom ne manifestuju nuspojave iz detinjstva. To ne mora da bude slučaj sa Vedranom, ali njegova majka se nada da neće biti samotnjak i kao odrastao čovek.

Nauka preporučuje da natprosečno i prosečno inteligentne, međutim, ne treba razdvajati. Jelena Srdanović Maraš objašnjava da je za svako dete izazov i važan zadatak da nauči da komunicira sa različitom decom. Kad su u pitanju natprosečna deca, kaže ona, važi isto pravilo.

– Dobro je da se nađu u grupi sa prosečnom decom, da uče socijalnu komunikaciju, da vežbaju, da greše, da pronalaze bolja rešenja. Socijalne veštine su veoma važne za život. Izdvajanjem dece iz grupe uvek postoji rizik da ih hendikepiramo u ovom smislu. S druge strane, naravno da je razumno izdvojiti dete iz sredine, ako se proceni da je ona toksična ili zlostavljačka. To je pravilo, bez obzira o kakvoj vrsti zlostavljanja da se radi. Reakcija je neophodna, a menjanje sredine je jedna od mera koja može da se primeni – ona.

Škola bi morala da reaguje na svaki oblik zlostavljanja. Pravovremeno i snažno. Sa nultom tolerancijom na diskriminaciju. To što je neko različit ne može biti objašnjenje za diskriminaciju.

Anastazija primećuje jednu čudnu pojavu u našem društvu. Sve je više želje da se rađaju genijalna deca. Sve je više, kaže ona, isforsiranih časova džez-baleta, kurseva stranih jezika, višesatnih treninga fudbala i košarke. A malo je obične dece.

– Ne prođe dan da ne poželim mom Vedranu normalan život. Da je normalan dečak, sa svojim vrlinama i manama. Ali ne mogu da ga promenim i volim ga takvog posebnog. Žao mi je kada mi priđu neke mame i pričaju mi kako njihova deca pohađaju četiri dopunske nastave, a sve zbog stava roditelja da odgajaju genijalce – poručuje majka natprosečno inteligentnog dečaka, za kojeg tvrdi da nikada neće osetiti čari običnog igranja u pesku.

Jelena Srdanović Maraš ocenjuje da je jako bitno da roditelji uvek budu uz dete koje raste s poteškoćama u društvenom razvoju, te da intervenišu kada dete ne može da izađe na kraj sa svakodnevnim preprekama u komunikaciji, snalaženju, razmišljanjima. Ne preostaje roditeljima malog Vedrana ništa do stalne podrške, s obzirom na to da sistem ne prepoznaje inteligenciju. Majka Anastazija u šali kaže da će Vedran sigurno imati tri diplome i tri propala braka iza sebe, ali će sigurno biti dobra i posebna osoba.