Prošle nedelje, majka Eni Muskato kupovala je adaptiranu formulu za svoju ćerkicu u lokalnoj prodavnici kada je nepoznati prolaznik osetio potrebu da joj objasni kako greši što bebu hrani formulom. Kao i većina nas, prvorotka je bila zatečena i tek kasnije se osvestila i shvatila da je i drugačije mogla odgovoriti na nepristoje komentare. Ali umesto da samo razmišlja o tome šta je mogla da odgovori, svoju priču objavla je na Fejsbuku.
“Dragi Stranče iz Targeta, nije bilo potrebno da mi kažeš da je “Dojenje najbolje” dok sam kupovala konzervu formule za bebu jer to već znam…” počinje teška srca borbu da toleranciju i razumevanje kada je ishrana beba u pitanju.
Njen post započeo je veliku raspravu na društvenim mrežama (Njene reči su neverovano viralne, ima više od 48.000 deljenja od objave do danas) o osuđivanju drugih mama kada čak ne znamo ni celu priču. Ostale majke koje decu hrane adaptiranom formulom podelile su i svoje slične priče prepune predrasuda sa kojima su ih suočili čak i najbliži prijatelji i zdravstveni radnici.
Ja ne samo što podržavam ovu majku, ja sam njen život već proživela. Moje iskustvo sa dojenjem prvog deteta gotovo je identično kao kod Eni Muskato i baš ono me je navelo na osnivanje Udruženja neustrašivih mama koje decu hrane formulom još 2009. godine. Od onda, čula sam bezbroj priča žena koje nisu uspele da ispoštuju preporuke za dojenje i imaju ozbiljne emocionalne probleme zbog toga.
Majčino mleko je priličo neverovatno i kada dojenje funkcioniše, može biti neverovatno pozitivno iskustvo. Ali to dojenje ne čini najboljim izborom za svaku porodicu, a za neke čak uopšte nije ni stvar izbora.
Ali evo šta me brine: Eni Muskato je, poput mene, zaslužila “prolaznu ocenu” kod mnogih jer je pre odustajanja od dojenja uložila sve snage i iscrpila sve mogućnosti. Ali šta je sa majkama koje su imale probleme sa laktacijom i posle par dana jednostavno prešle na formulu? Ili majke usvojiteljke koje odluče da ne indukuju laktaciju i da ne prihvate donorsko mleko iz nekih svojih ličnih razloga? Ili šta je na primer sa majkama koje biraju formulu jer dojenje povezuju sa sećanjem na seksualno zlostavljanje koje su preživele – moraju li one da se objašnjavaju? Šta je sa majkama koje prosto ne žele da doje?
Zato je ohrabrujuće čuti da se najveće medicinske asocijacije bave realnim stanjem. Primera radi, udruženja za unapređenje zdravlja Americi nedavno su promenila leksiku kada je u pitanju dojenje. Oni sada umesto medicinarima savetuju da dojenje treba da “podržavaju”, a ne da ga “promovišu”. Drugim rečima, oni ohrabruju lekare da podrže žene u namerama da doje, ali da im dojenje ne predstavljaju kao nešto što se mora da bi beba bila zdrava, voljena i da bi one bile etiketirane kao brižne majke. Uzimajući u obzir da se problemi da dojenjem povezuju sa većim rizikom za postporođajnu depresiju, ovo je ogroman korak u pravom smeru.
Kao što i iskustvo Eni Muskato dokazuje, društvo (a pogotovo potpuni stranci u marketima) ne bi trebalo da posramljuju mame zbog hranjenja bebe adaptiranom formulom jer ne znaju njihovu priču. Ipak, možda je i važnije da nikad ne zaboravimo da nam majke ne duguju objašnjenje. Majka ne bi trebalo da mora da brani, a čak ni da objašnjava, svoje izbore. Stvar je samo u neosuđivanju. Niste pozvani da procenjujete niti odobravate izbor jedne majke da ne doji isto kao što to ne treba da radite ni sa izborom majke da doji svoju bebu. Sve dok celo društvo ovo ne prihvati kao istinu, majke će osećati osudu, ne samo u redovima u supermarketu već i u celom svetu majčinstva i, što je najvažnije, u svojim srcima.
Komentari (0)