Ništa vas ne može pripremiti na trenutak kada prvi put vidite lice svog deteta. Ne, nisam se još porodila. U 21. sam nedelji. Sa sinom se upoznajem već neko vreme kroz sistem akcije i reakcije – naslonim se na jednu stranu, a onda me on u istu udari iznutra, jer mu, valjda, smeta položaj. Onda se premestim na drugu, pa me udari tu. Nema opuštanja, nazirem da će biti živopisan karakter.
Kažu da je postoji nekoliko trenutaka, dok je vaša beba još u stomaku, koje pamtite zauvek. Ako preskočimo onaj kada saznate da ste trudni, prvi sledeći za mene je bio kada sam mu čula otkucaje srca – pravilan, kao zaglušujuć zvuk udaljenih basova, 170 otkucaja u minutu. Oči mi se pune suzama, iako retko plačem (to se u trudnoći drastično menja).
Drugi put je bio kada sam saznala da je dečak. Očekivala sam devojčicu, a đavolak je, pisalo je jasno u izveštaju, “Male” (muško). Drugi put kada sam skoro zaplakala, a onda počela da se nekontrolisano smejem (i to je u trudnoći česta pojava, izbezumljuje partnere).
Treći se dogodio sinoć. Došli smo na 4D ultrazvuk u privatnu ordinaciju, nakon što su mi u prepunoj državnoj ustanovi (doduše, preko reda) isti radili čitava tri minuta, a sve što sam čula bilo je ” lepo, super”, “baš vam je slatka beba”. Lekari su ljubazni i stručni, ali džabe kad nisam mogla da vidim to “slatko” na ekranu, iako sam krivila glavu koliko sam mogla, partner nije mogao da prisustvuje, a ispostavilo se da nije sve idealno – beba ima 30 grama više nego što treba te nedelje, ali da “ne brinem”.
Kako da ne brinem? Da li su oni za to kratko vreme mogli da vide sve detaljno? Tipična paranoja koja prerasta u klupko straha natopljeno suzama. Negde u sebi znam da dramim, da su iskusni i da bi sigurno videli da nešto nije u redu, ali ne mogu da se uzdržim.
Jelena je oduševljena prvim upoznavanjem svog sina na UZ pregledu
Zakazali smo novi 4D u privatnoj ordinaciji. Stigli smo u čekaonicu, tamo sedi još pet-šest parova, neuobičajena gužva za privatnu ordinaciju. Kasne pola sata, takođe neuobičajeno. Cupkam i molim se da nam i ovde zbog gužve ne skrate ultrazvuk, koji inače traje od pola sata do 45 minuta (radi se između 20. i 22. nedelje).
Dočekao nas je lekar, rukovao se i izvinio se jer im je crkao UZ, pa je morao da pozajmljuje drugi, nećemo odmah dobiti CD s fotkama jer je kupio pogrešne diskove… Onda prelazi na generalije, ispituje me o godinama, naslednim bolestima… Zakolutam očima se kad pročita moju težinu pred parnterom – mislim se, “pitaj me za prvu menstruaciju, prvi seks, istoriju bolesti… šta god hoćeš – samo ne izgovaraj tu cifru”. Doktor umire od smeha i kaže – “Pa, šta ima veze, već ste u braku… Ustvari, niste još. Ups!”. Smejemo se svi.
Počinjemo od glave. Vidimo bebu u ležećem stavu, iz profila u 2D tehnici. Meri prečnik glave, obim, traži krvne sudove, mali mozak… ima sve. Prešli smo na srce. Pokazuje nam ukrštene krvne sudove i zaključuje da je ok. Još smo u 2D tehnici, ali na ekranu jasno vidite kako srce kuca.
Beba je okrenuta iz profila, ali se stalno pomera pa je teško uhvatiti sve što želimo da vidimo. Želudac je tu, kao i vene i arterije koji se račvaju u levi i desni bubreg… Zvuči kao dosadan čas anatomije, ali za buduće roditelje je mešavina čiste sreće i bojazni da lekar posle “super, super, idealno” ne kaže “čekaj…”. Srećom, taj trenutak ne dolazi.
– Hajde da ga vidimo – kaže doktor i prebacuje na 4D. Malo šeta sondom, a onda je zaustavi… i, prvi put, kao na dlanu, evo ga lice našeg sina.
.jpg)
Fotografije kojima volimo da se hvalimo
Prvi utisak je – zapanjujuć. Toliko puta si ga zamišljao, kao neku mešavinu sebe i partnera, očekuješ da iz prve vidiš neku prepoznatljivu crtu… Međutim, ništa. Ispred tebe je sklupčani dečak, sklopljenih očiju, potpuno nepoznat, sa jednom rukom pored lica, kao da se naslonio da stpljivo sačeka kraj ovog smaranja… Posle toga mi partner kaže da mu je deo oko očiju “kao da gledam tebe”, ali nismo toliko ubeđeni.
Idemo dalje, brojimo prste na rukama… jedan, dva, tri, četiri, pet. Drugu ruku je sakrio, pa traje dok se ne namesti kako treba. Pet prstiju. Merimo butnu kost, težinu. I ovaj lekar potvrđuje da je beba nekoliko dana ispred termina, ali nije to ništa strašno. “Sve mi se sviđa, ne brinite”, kaže doktor.
Za kraj zadaje mi tri obaveze – da se ne ugojim više od 10-12 kilograma (opet se smeškam i malo kolutam, ali u pravu je), da pijem vitamine i – da sačuvam svoj osmeh, jer “to je pola dobre trudnoće”. Tek tad ukapiram da se sve vreme smejem.. Vreme katarze zalivene suzama je, hvala Bogu, prošlo. Bar do porođaja.
Dan kasnije, nemam kod sebe slike, inače bi ih već analizirala do u detalj. Sećam se odlično tog lica. Ne liči ni na koga. Svoj. Kad bolje razmislim, ta ideja mi se baš dopada.
Komentari (0)