Zaštita prava dece mora da bude razvojni prioritet Srbije, kako na nacionalnom, tako i na lokalnom nivou.
Međutim, Srbija ima razloga za optimizam u poređenju sa zemljama u okruženju, jer beleži pozitivne rezultate u zaštiti dečjih prava, ali još su u tom domenu socijalne zaštite veliki izazovi pred Vladom Srbije i Unicefom – ističe u razgovoru za Danas Judita Rajhenberg, direktorka Unicefa za Srbiju.
U odnosu na 2005. kada je razvijena strategija reforme socijalne zaštite, već se može govoriti o kontinuitetu unutar sistema. Ti rezultati su opipljivi, iako to još uvek nije slučaj sa decom ometenom u razvoju, kaže naša sagovornica.
Po njenom mišljenju, najveću pažnju treba posvetiti sprečavanju odvajanja dece od biološke porodice, „ali i da im se istovremeno osigura zaštita, kao i da porodica pruži kvalitetno i stimulativno okruženje za razvoj deteta, a to znači da rizične porodice i deca treba da dobiju uslugu na vreme“.
Kada je reč o mališanima bez roditeljskog staranja u ustanovama, ona naglašava da je načinjen veliki pomak, jer je poslednje tri godine za oko 40 odsto smanjen njihov broj, a stovremeno ih ima mnogo više smeštenih u hraniteljskim porodicama.
Treba razmišljati dugoročno, jer i u nekim zemljama zapadne Evrope, gde je reforma počela pre 20 godina, taj proces još nije završen – objašnjava Rajhenberg.
Važno je da mediji i organizacije stalno postavljaju ova pitanja, jer je to onda i stimulans za Vladu da nikako ne zaboravi te probleme, naglašava direktorka Unicefa za Srbiju i dodaje da je saradnja sa lokalnim vlastima i ustanovama naročito značajna.
Ona, međutim, napominje da još uvek mali deo lokalnih zajednica prihvata da im zaštita prava mališana bude razvojni prioritet.
Srbija, nažalost, nema ni petinu dece u celokupnoj populaciji, a nisu u centru pažnje koliko bi trebalo da budu. Nema vizije razvoja društva bez vizije za decu. Ono što bi trebalo da se ostvari je opština po meri deteta i mobilizacija lokalnih zajednica da prihvate to kao jedan od razvojnih prioriteta – objašnjava Rajhenberg.
Prema njenim rečima, nijedna od opština još nije po meri deteta, ni one koje imaju plan, ali „one su barem napravile prvi korak“.
Srbija je u junu ove godine preuzela jednogodišnje predsedavanje Dekadi Roma. Mogle su se čuti kritike da Srbija to čini bez konkretnijih akcija. Naša sagovornica se ne slaže sa tom ocenom i naglašava da je Srbija prva zemlja koja još nije članica EU, a predsedava Dekadi.
To pokazuje interes Vlade, ustanova i NVO da se bave ovim problemom. Srbija treba da u godinu dana održi kontinuitet strategije koje sve zemlje članice Dekade treba da poštuju – objašnjava Rajhenberg. Prema njenom mišljenju, Ministarstvo za ljudska i manjinska prava koje je nosilac te odgovornosti ulaže velike napore.
Za promene su potrebne godine, ali ako se uhvati taj momenat na području tri prioriteta, a to su obrazovanje i borba protiv diskriminacije u obrazovanju, stanovanje i sistematično skupljanje podataka, ako se mali korak u pravom pravcu napravi u godini predsedavanja, to je odlično – kaže Rajhenberg.
Kada je reč o obrazovanju i smanjivanju diskriminacije u njemu, smatra ona, vidi se i da je Ministarstvo prosvete spremno da „uhvati ovaj momenat“ i da razmotri kakve su sistemske barijere, ali i one u praksi za uključivanje romske dece u obavezno predškolsko obrazovanje, „a znamo da ni pola romske dece ne uđe u taj program“, niti u osnovno obrazovanje.
Takođe je značajno otklanjanje sistemskih barijera i ocenjivanje kapaciteta sposobnosti deteta da ide u školu, tako da taj proces bude prilagođen detetu koje je iz etničke manjine i koje ne govori dovoljno srpski. Takva barijera stigmatizira i diskriminiše romsku decu – objašnjava Rajhenberg.
Na tom planu je značajan projekat „Univerzalna civilna registracija romske dece“ koji je Unicef radio sa UNHCR-om, a finansirala ga je EU. U projekat je uključeno 20 opština gde ima najviše romske dece, a namenjen je svakom mališanu „koji nema bazični dokument“, starosedeocima, raseljenim licima sa Kosova i Romima povratnicima iz zapadne Evrope.
Iako zakon predviđa da svako dete mlađe od 15 godina zdravstvene usluge dobije besplatno i bezuslovno, u praksi to nije tako. U zdravstvenoj ustanovi od deteta mogu da traže knjizicu, a on je nema, jer nema bazičnog dokumenta. Slično je i u školama. Iako škola po zakonu treba da primi svako dete, opet se traže osnovni dokumenti. Ta prepreka mora da se eliminiše – zaključuje Rajhenberg.
Dve trećine učenika žrtve nasilja
Istraživanja o stanju u školama pokazuju da je 65 odsto učenika bar jednom, a 24 odsto više puta bilo izloženo nekom obliku nasilnog ponašanja u periodu od tri meseca.
Tokom školovanja 44 odsto učenika je bilo jednom ili više puta izloženo nasilnom napadu vršnjaka. Rajhenberg kaže da je potrebno oko godinu dana da bi škole ostvarile minimalne uslove za sprečavanje nasilja, a treba imati i adekvatan odgovor kad se to desi.
Ona naglašava da je sprovođenjem projekta „škola bez nasilja“ od 2005. u kojem učestvuje 126 osnovnih škola širom Srbije, povećana osetljivost i primećivanje svih oblika nasilnog ponašanja. „Više se ne zatvaraju oči pred nasilnim ponašanjem, verbalnim, emocionalnim maltretiranjem i ponižavanjem.
Rajhenberg dodaje da je za kraj ove godine planirana prva evaluacija o promenama u školama koje su deo programa, a koja će obuhvatiti „stavove dece, njihova razmišljanja i reakcije, kao i stavove nastavnika i roditelja o pomacima u borbi protiv nasilja u školama.“
Pomoć na ubrzanju evropskih integracija
Novi petogodišnji program Unicefa, navodi naša sagovornica, biće fokusiran više na procese evropskih integracija. „Naš cilj je da pomažemo Vladi Srbije i ministarstvima da usklade i harmonizuju standarde sa evropskim, kao i da povećaju kapacitete i profesionalnost, da imaju bolji nadzor, obogate svoje institucionalne sisteme i usklade ih sa evropskim standardima koji se baziraju na ljudskim pravima.
Ona dodaje da će Unicef ubuduće sarađivati i sa Skupštinom Srbije, a „razgovori sa predsednicom parlamenta Slavicom Đukic-Dejanović o saradnji su već počeli“.
Komentari (0)