Neki bez užine, a neki sa ajfonom

Pre samo nekoliko decenija deca u Srbiji razlikovala su se po tome da li su dobri ili loši đaci ili po broju pročitanih knjiga klasika. Danas se uspeh meri finansijskim aršinima, a iz učionica su se odavno odselile dobre ocene i lepi maniri. Drugarstvo se meri cenom telefona koji dete ima u džepu, patikama na nogama, ali i time da li u školu dolazi gradskim prevozom ili ima svog šofera. Prava retkost je prijateljstvo između devojčica od kojih jedna ima kineski autfit, a druga je brendirana od glave do pete.

Društveno raslojavanje među osnovcima i srednjoškolcima sve je veće i uočljivije.

– Posle samo dva dana provedena u školi posle letnjeg raspusta, moj sin desetogodišnjak izrazio je želju da više ne nosi mobilni telefon – priča nam Biljana Golubović, majka učenika četvrtog razreda. – Bila sam iznenađena takvom odlukom pošto je uvek tražio da ga ima u džepu. Na moje insistiranje da mi obrazloži svoju odluku, odgovorio je da ga je sramota jer svi imaju skupe telefone, a njegov nije čak ni „tač skrin”.

Ovakvi slučajevi nisu retkost. Kada naslednici dođu kući sa takvom pričom, većina roditelja se dovija da deci obezbedi ulaznicu u društvo vršnjaka. Psiholozi smatraju da je to velika greška i da bi decu odmalena trebalo učiti pravim vrednostima. Da li je to moguće u ovako postavljenom društvenom modelu?

Mobilni je statusni simbol već u osnovnoj školi

– Problem je što nejednakost postaje posledica socijalnog pritiska na roditelje i decu, pri čemu se statusni simboli koriste da bi se ostvarila posebna privilegija – kaže psiholog Aleksandra Janković. – Čak i bez novca ili sa primanjima od 20.000-30.000 dinara mame i tate nastoje da prate modne diktate, koji postaju socijalni diktati, samo da im dete ne bi bilo izopšteno iz vršnjačke grupe. Zadužuju se da bi mu kupili najnoviji model mobilnog telefona jer će ono u suprotnom biti šikanirano pošto nije u trendu.

Jankovićeva navodi da je napravljen paralelni sistem vrednosti u kome imati znači biti, odnosno, ako imate vi ste čovek, ako nemate obeleženi ste kao nesposobnjaković.

– Ne daj bože da se ne ode na letovanje i postave slike na društvene mreže, to je tek onda znak da ste niko i ništa – navodi naša sagovornica.

Prema njenom mišljenju, potrebno je sprovesti kampanju kroz javna glasila u kojoj će se veličati skromnost kao vrlina, a ne kao hendikep. Naglasiti da su oskudno znanje i vaspitanje nedostatak, da je važno biti skroman, ali čestit, dostojanstven i pametan. Dobar način je, navodi ona, i uvođenje uniformi u škole u čijem kreiranju bi mogla da učestvuju i sama deca.

– Ne mogu profesorke da dolaze u školu u suknji kao kaiš, jer teško da tako obučene mogu nekoga da nauče da je skromnost vrlina. Deca bi trebalo da budu deca, a ne starlete.

Stvar je u vaspitavanju deteta i u tome čemu ono stremi, smatra Zlatan Živković, roditelj sedmaka.

– Šta mene briga, a i moje dete, za one čiji roditelji imaju i previše i onda kupuju ljubav skupim stvarima, ali nisu svi ni takvi – kaže on.

Nekada su se deca u školi razlikovala po drugim stvarima

Merica Buj Bjelogrlić, koja ima dugogodišnje iskustvo rada sa decom, kao psiholog i kao direktor OŠ „Olga Petrov” iz Padinske Skele, tvrdi da se razlike među učenicima sve češće ne mogu prevazići.

– Oni koji imaju manje osećaju se i manje vrednim, pa pokušavaju da se dokažu negativnim ponašanjem, tuku se da bi bar na neki način postali glavni. Takva situacija se nikako ne može sprečiti jer je podržana od strane roditelja. Mame i tate, umesto da ih nagrade kada zasluže, rade to unapred i nastaje problem jer deca ne shvataju šta je pravi sistem vrednosti – smatra Merica.