U septembru prošle godine ministar prosvete Mladen Šarčević najavio je inicijativu da se u osnovne škole uvedu školske uniforme. U novembru je Ministarstvo obrazovanja naložilo da se anketiraju svi nastavnici, đaci i njihovi roditelji u vezi sa tom idejom. I, kako stvari stoje, a “Blic” o tome već pisao, školama su počeli da pristižu rezultati ankete i, prema prvim rezultatima, većina roditelja se izjasnila za uniforme.
Šta se ovim želi postići?
Ministarstvo i direktori pojedinih škola smatraju da će se uvođenjem uniformi “svi upristojiti – i deca i roditelji – te da će učenici imati veće osećanje pripadnosti, kako školi, tako i drugovima”. Ovo je za “Blic” svojevremeno izjavila Dragana Milovanović, savetnica ministra prosvete, i dodala da su istraživanja iz Velike Britanije pokazala da su uniforme smanjile vršnjačko nasilje i da će se, “iako se socijalne razlike ne mogu izbeći, pod jedinstvenom odećom lakše otkriti da smo suštinski svi isti”.
Ja sam mama devojčice koja ide u osnovnu školu. Anketu o školskim uniformama još nisam dobila, ali na tom listiću ću zaokružiti – ne. Ne slažem se s tim da moje dete ili bilo koje drugo dete nosi uniformu. Za mene, inicijativa o uvođenju kecelja je čist populizam, a evo i zašto to mislim.
1. RUKOVODITE SE NOSTALGIJOM
Pripadnik sam generacije koja je nosila kecelje, i to bi, kao što vidim po mnogim mojim ispisnicima nostalgično vezanim za taj period života, trebalo da znači da moram da kažem: “I mi smo nosili kecelje. I? Šta nam fali?”
Tu obično sledi reminiscencija na onu “od rođenja pa do groba najlepše je đačko doba”, “jao, ja sam imala izvezene cvetiće i oblačila sam je preko glave”, “a Pera, jao, Pera, Pera je imao islikanu loptu na džepu!”
S tim imam veliki problem jer, kao prvo, to što smo nosili kecelje uopšte ne znači da nam ništa ne fali. Naprotiv, čast izuzecima, ali vidim da nas kecelje nisu “odgojile” u sve same časne, poštene, radne i vredne ljude koji poštuju razlike. Na koncu, nismo svi isti – i ne treba da budemo, a o socijalističkoj teoriji o društvu jednakih, a u praksi prvih među jednakima, imalo bi se podosta raspravljati.
Kao drugo, to je stvarno bilo drugo vreme.
2. BRINE LI VAS ESTETIKA?
Nemojte me stavljati na stub srama što, eto, razmišljam i o tome kako će te kecelje/uniforme izgledati. Sviđalo se to nama ili ne, odeća je mnogo više od tek odenuti se, a za pametne mnogo više od brenda i para. Odeća je izraz, kreativnost, individualnost, ona budi maštu i, kao takva, razvija te male sive dečje ćelije.
Ali da i to ostavimo po strani, sigurna sam da većina vas na pomen uniforme pomisli na engleske đake u štofanim teget sakoićima sa zlatopisom izvezenim amblemom škole, dečake sa kravatama, devojčice u karo suknjicama, belim dokolenicama, sa kikicama… Idilična slika, slažem se, koja asocira na bogatu tradiciju znanja. Pa i mi to želimo svojoj deci, naravno.
Dakle, mi želimo nešto poput ovoga:
3. I, ŠTA KAŽETE, HOĆEMO LI BITI PRISTOJNIJI?Kažu u Ministarstvu da će nam uniforme pomoći da se svi upristojimo. Pa sad. To kako se treba obući za školu, da ne treba nositi trenerke, atlet majice, kratke suknje u kombinaciji “sa šminkom rakuna”, kako reče ministar, to dolazi iz kuće. I uvek je dolazilo. I to nijedna kecelja ovog sveta neće promeniti.
Mislite da se neće desiti da osmakinja obuče dekoltiranu kecelju i šorts? I našminka se kao rakun? Šta će je sprečiti? Kecelja ili kućno vaspitanje?
4. SOCIJALNE RAZLIKE? TO JE PRAZNA PRIČA
Obično se misli da uniforme brišu socijalne razlike. Stvarno? Recite mi, molim vas, kako se to tačno brišu kada jedno dete ima smartfon, a drugo ne? Dok jednom smartfon viri iz džepa te iste kecelje na odmoru, ovom drugom je džep prazan. Recite mi, molim vas, kako to kada po prirodi stvari dete mora i da se obuje? Neko nosi original “ugg” čizmice, a neko one s buvljaka. Recite mi, molim vas, kako to kada je i pitanje školskih pribora stvar prestiža?
Štedler ili Kinez?
To, naprosto, ne stoji.
5. DAJTE NAM TAČNE PODATKE O VRŠNJAČKOM NASILJU I BEZBEDNOSTI
U prilog inicijativi često se barata odokativnim informacijama da je u nekim zemljama Evrope uvođenje školskih uniformi smanjilo stepen vršnjačkog nasilja. Može biti. Mada bi bilo lepo da nam se, kada nam se već kao roditeljima servira tako ozbiljna informacija, iznesu tačni podaci o tome. Ako bi me nešto odvratilo od ideje da zaokružim ne, to moga biti taj podatak. Ali sumnjam da je u tim zemljama to bila jedina mera. Način odevanja nije, nažalost, jedini povod da jedan učenik krene da maltertira drugog.
6. A CENA?
Ono što je ostalo kao veliko pitanje jeste ko će plaćati uniforme kada škole nemaju budžete. Veliki su izgledi da će to pasti na teret roditelja. Jedna kecelja godišnje? Letnja, zimska? Deca se prljaju, treba to osušiti do jutra. Pa, zatim, deca i rastu. Pominje se i iznajmljivanje u školama. E to tek ne razumem. Nije odeća isto što i knjiga.
Iskreno verujem da u ovoj inicijativi postoji dobra namera, ali od svih navedenih razloga jedino istinski mogu da razumem ideju o pripadništvu školi. Da ta želja postoji, naročito u nižim razredima, sigurna sam i zato što moje dete ni po koju cenu na fizičko ne ide u nekoj drugoj boji opreme osim crvene, što je boja njenog odeljenja. Ali ako ćemo zaista uvođenjem uniformi uvesti pristojnost, smanijiti socijalne razlike, povećati bezbednost, zašto bi se to onda odnosilo samo na osnovnu školu? Da li to znači da u srednjim školama nema tih problema? Kamo sreće…
Bojim se da i u uvođenju reda u škole, kao, uostalom, i u svim odlukama vezanim za decu, moramo krenuti od sebe – od nas roditelja, nastavnika, direktora škola, političara. Od toga šta mi učimo našu decu, ko su im uzori, koliko ljubavi dobijaju, u kakvom okruženju rastu… A to je uvek malo teži put.
Tekst je preuzet sa sajta: zena.blic.rs
Komentari (0)