Spakuj violinu, za sutra pripremi triko i baletanke, ne zaboravi da u sredu ideš na tenis, u subotu imaš utakmicu, vežbaj engleski… I tako iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec.
Dete je sve manje dete, a još manje biće koje se igra. Ako želi da prati trendove koji su se nasrtljivo nametnuli, da ispuni očekivanja roditelja i okoline, petice u školi i uspesi u jednoj vannastavnoj aktivnosti više nisu dovoljni. Sada je važno i trčati i pevati, i slikati i svirati, i plivati i glumiti. Razvijanje veština, negovanje talenata i širenje vidika od malih nogu su bez sumnje stepenice kojima se dete penje do vrha.
Ali gde je tu vreme za odmor? Šta je sa trenucima za igru i maštu? Zašto je dokolica prokažena? Da li su dečje zdravlje i sreća postali manje važni? I koliko je zapravo opasno kada su mališani “opkoljeni” obavezama sa svih strana, pa ne stižu ni da razmisle ni da osete šta im prija i za šta su nadareni?
– Naravno da nije dobro kada deca nemaju ni trenutak slobode – kaže Dejan Cvetković, socijalni radnik i psihoterapeut iz Gradskog centra za socijalni rad. – To znači da su uskraćeni za mogućnost da vreme provode u skladu sa svojim potrebama i interesovanjima. Kada imaju previše obaveza, ne mogu da biraju ni šta će da rade ni sa kim će da se druže.
Ne lečite ambicije preko dece!
A to onda može da dovede do smanjenja samonicijative i kreativnosti, jer dete postaje ličnost koja ispunjava tuđa očekivanja, što može loše da se odrazi i na snalaženje u grupi vršnjaka, a kasnije i na izbor životnog partnera. Uvek će neko drugi odlučivati o njihovom društu i od drugih će uvek očekivati putokaz i smernice.
Danas, daleko više nego ranije, gotovo svako mora da ide na vannastavne aktivnosti, roditelji plaćaju privatne časove iz ovog ili onog, voze ih sa treninga na trening… Doskora je svaki dečak igrao fudbal ili košarku, a sada bar svaki treći otac sanja da će mu sin postati novi Novak Đoković. Mame kao da se takmiče brojem kurseva na koje ćerke svakodnevno trče, po cenu da ih viđaju umorne, pa i nezadovoljne. Kako smo došli do takvog trenda?
– I u ranijim periodima je bilo dece koja su imala mnogo ili previše vanškolskih aktivnosti. Međutim, danas se golim okom može videti da se radi o masovnoj pojavi. Moglo bi se reći da je ovakav trend donela takozvana tranzicija. Roditelji uviđaju veliki značaj znanja, veština i obučenosti i žele da deci obezbede što bolju startnu poziciju u budućoj tržišnoj utakmici koja ih očekuje – objašnjava Dejan.
Osim toga, dodaje, sekcije, treninzi, strani jezici, muzičke škole i privatni učitelji, postaju stvar prestiža, statusni simboli samih roditelja, a kasnije i dece. Na taj način se razvija poseban sistem vrednosti. Neki idu toliko daleko da insistiraju na druženju mališana sa vršnjacima koji su angažovani na istim poljima kao i oni.
– To se nastavlja i u doba adolescencije, kada mame i tate vrše pritisak na devojke i momke svoje dece da upišu fakultete, jer ne žele da njihovi pametni mezimci budu u vezi sa osobom koja ne zadovoljava statusni kriterijum – dodaje Cvetković.
U ovu priču je po prirodi stvari upleteno i pitanje – leče li mame i tate tako svoje frustracije iz mladosti, pokušavajući da preko dece ostvare ambicije koje nisu postigli u svoje vreme?
– Sasvim je sigurno da su kod određenog broja roditelja potomci sredstva za lečenje frustracija iz ranijih dana, kada se nisu ostvarili onako kako su planirali ili u slučaju kada misle da su drugi iz njihove blizine uspešniji. Na taj način klinci postaju slamka spasa roditeljskog samopoštovanja.
Problemi se usložnjavaju kada klinci nisu toliko uspešni, uprkos svim ulaganjima, treninzima, neprospavanim noćima… Deca se ponekad bore sa ličnim, ali i nezadovoljstvom roditelja, koji ih kritikuju da mogu da budu bolji iz matematike, da se opet nisu proslavili na utakmici… I eto alarma koji upozorava da je integritet njihove ličnosti poljuljan, da su potencijalne traume na dobrom putu da buknu. Međutim, ne registruju svi crvenu lampicu ili joj jednostavno ne pridaju značaj.
– Deca mogu da razviju sliku o sebi kao o neuspešnim, neadekvatnim osobama, što utiče na njihovu sigurnost i samopouzdanje. Stiču utisak da su njihovi roditelji nezadovoljni, nesrećni i svadljivi zbog njih. Na taj način preuzimaju veliku odgovornost na sebe kako bi porodicu učinili srećnom, zato ne rade ono što vole, već zadovoljavaju potrebe roditelja za uspešnom decom. Dešava se i da razvijaju različite agresivne odgovore – kaže Cvetković.
Ako detetu ne ide muzika, nemojte ga terati da svira
Mnogi, s druge strane, sami i bez potrebe da ispunjavaju tuđa očekivanja, pokazuju preteranu ambicioznost.
– Bežeći od loše, napete ili nasilne atmosfere u porodici, deca izlaz pronalaze u obrazovanju, učestvovanju u velikom broju aktivnosti, kako bi što više bili van kuće i uposleni. Tako na nekom drugom mestu zadovoljavaju potrebu da budu voljeni, da negde pripadaju, da ih neko poštuje i ceni njihov rad – navodi sagovornik.
A postoje i roditelji koji su veliko opterećenje za decu, jer traže da budu dobri u svemu, a pritom su hladni i i distancirani od njih.
– Mališani tada radom i zalaganjem moraju da zasluže ljubav mame i tate. Preteranim zahtevima roditelji zapravo kompenzuju ono što ne mogu da pruže, a to je topao odnos u kojem će se mališani osećati sigurno i srećno – kaže Cvetković.
Komentari (0)