Zlostavljanje u partnerskim odnosima je priča sa dugom istorijom, ali, nažalost, čini se da joj je rok trajanja neograničen. Jer, šta god pričali i koliko god se protiv nje borili, ponavlja se uporno. Ponekad smo svedoci psihičkog i fizičkog nasilja na koje ne znamo kako da odreagujemo.Imamo li pravo da se mešamo ili čovek u nama upravo to od nas zahteva? Ako stojimo sa strane i ćutimo, jesmo li saučesnici u zločinu? Ili smo nepristojni baš zato što pokušavamo da pomognemo? Psihijatar i psihoterapeut dr Tijana Mirjanić je tu vrlo jasna.
– Zlostavljanje je prilika u kojoj savest nalaže da se osoba upozori i zaštiti, bilo da se radi o psihičkom ili psiho-fizičkom nasilju – kaže Tijana. – Iako je moguće da oba pola budu zlostavljana od strane druge osobe, ipak su najčešće žrtve nasilja u tradicionalnoj porodici – žene, koje tada mogu da razviju poremećaj prilagođavanja, akutnu stresnu reakciju, trajni poremećaj ličnosti, psihotične reakcije ako postoji genetska predispozicija ili sindrom “Folie a deux” – indukovano ludilo u dvoje.
Traumatski događaji predstavljaju stres visokog intenziteta, na koji, kaže sagovornica “Života plus”, ljudi neretko reaguju nezdravim negativnim, blokirajućim emocijama, anksioznošću i depresivnim raspoloženjem i ponašaju se samoporažavajuće. Uprkos tome, odlučuju da ostanu u vezi u kojoj im je pored psihičkog, nekada ugrožen i fizički integritet:
– Da bi izbegao odgovornost za svoje zločine, nasilnik pokušava da pospeši zaboravljanje, a tajnost i ćutanje postaju prva linija odbrane. Ako se to ipak otkrije, onda nastoji da poljulja ugled žrtve i ospori njenu verodostojnost, drži se stava da ona laže i preteruje, omalovažava je i ubeđuje da je sama odgovorna, manipuliše njom, izazivajući osećaj krivice i strah, a potom zahteva da se pređe preko njegovog ponašanja. On teži da žrtvu učini psihološki zavisnom, nevidljivom i da je poništi.
A mi to znamo i vidimo. I koja je onda naša uloga? Da li je naša dužnost kao iskrenog prijatelja (rođaka) da zaštitimo tu osobu i sprečimo je da sebi do kraja upropasti život?
.jpg)
Niko ne mora da trpi nasilje
Prijaviti Centru za socijalni rad
Prijatelji i porodica, kaže dr Mirjanić, treba da motivišu i podrže osobu da ne opravdava takvo ponašanje, i usmeri je da se javi nadležnom Centru za socijalni rad ili policiji, napiše krivičnu prijavu za nasilje u porodici.
– Uvek je konfornije i lakše biti na strani nasilnika koji želi da se o nasilju ne govori. Nasuprot tome, žrtva očekuje da se sa njom podeli patnja i da se nešto preduzme. S obzirom na to da su potiskivanje, poricanje ili negacija mehanizmi odbrane individue, ali i kolektiva, potrebna je društvena sredina – prijatelji, porodica ili šira zajednica koja potvrđuje istinitost priče žrtve i štiti je – smatra Tijana.
Uprkos riziku koje zlostavljanje nosi i po žene i po decu, mnoge osobe ne prekidaju svoju nasilničku vezu. Po američkim statistikama bar jedna trećina se iz sigurnih kuća vrati svojim zlostavljačima odmah nakon napuštanja skloništa, a 60 posto do dva meseca po odlasku. Zašto se to dešava?
– Ukoliko ne postoji podrška bližnjih, a osoba ima veliki strah za ličnu bezbednost, negativan doživljaj sebe i depresivno raspoloženje, uz istovremeno pozitivan doživljaj nasilnika čije ponašanje opravdava, najčešće će odustati od pokušaja da ga prijavi i napusti – kaže sagovornica „Života plus”.
Ako žrtva sa takvim ponašanjem i razmišljanjem i uspe na kratko da se distancira, a da prethodno ne potraži pomoć stručnjaka, ostaje podložna njegovoj manipulaciji. Ukoliko doživi čin iznenadne neočekivane dobrote u situaciji kada bi obično očekivala nasilje, njena privrženost prema zlostavljaču raste. Taj psihološki mehanizam objašnjen je u stokholmskiom sindromu. Šta nam u tom slučaju preostaje?
– Najbolje je motivisati osobu da što pre potraži pomoć, koja bi joj pomogla u razrešavanju disfunkcionalnih uverenja i osećanja, koja vode u samoporažavajuće vraćanje zlostavljaču. Postoji neophodnost uključivanja žrtava u strukturu zdravstvenog i socijalnog sistema, u cilju kontinuirane podrške od strane edukovanih stručnjaka – naglašava psihoterapeut.
Ona podseća da je kada pored psihičkog postoji i fizičko zlostavljanje, neophodno razdvajanje partnera i sklanjanje žrtve sa decom u sigurno okruženje.
Deca uče od zlostavljača
Sutuacija se komplikuje dodatno kada partneri imaju decu.
– Upravo se nespremnost žrtve da napusti takav odnos racionalizuje činjenicom da je majka. A izloženost mališana scenama psiho-fizičkog zlostavljanja predstavlja stres visokog intenziteta i rizik da će po modelu roditelja, kada odrastu, primenjivati iste destruktivne obrasce ponašanja prema svojim partnerima.
Komentari (0)