Ne dopustite mi da zaboravim da su mali…
Ili trenutke kad mi se čini da se pitam: „Kako sam mogla biti toliko srećna?”
Ne dopustite mi da zaboravim te ručice koje me grabe kao da sam im sve na svetu…
Ne dopustite mi da zaboravim zvuk malih stopala koje me prate gde god da krenem…
Ne dopustite mi da zaboravim svoju moć da im odagnam tugu…
Umirim ih svojom blizinom…
Ne dopustite mi da zaboravim taj jedinstveni način na koji izgovaraju reči…
Ili njihove briljantne, izmišljene priče…
Jer ponekad, kad su dani dugi, poželim da bar mogu da odrastu malo brže…
Da spavam malo duže…
Da mi daju malo više slobode…
Ali, duboko u sebi znam da ću jednog dana čeznuti za ovim preslatkim, minijaturnim mališanom…
Zato, dok su još uvek mali, dopustite mi da u ovome uživam duže…
Dopustite mi da udahnem i pridržim ih čvršće…
Molim vas, ne dopustite mi da zaboravim…
Komentari (0)