Nasilje u porodici se može sprečiti

Iako je rođenje deteta jedan od najlepših događaja u životu roditelja, dešava se da mnoge žene u postporođajnom periodu trpe nasilje od strane svojih partnera i supružnika, ponekad i više nego pre toga. Prema rezultatima istraživanja, pretrpljeno nasilje u ovom periodu značajno utiče na pojavu postporođajne depresije. Zbog toga što, s jedne strane, depresija majke, kao i nasilno okruženje, s druge strane, utiču nepovoljno na razvoj novorođenčeta, važno je prepoznati nasilje u porodici i adekvatno reagovati.

Često se žena koja preživljava nasilje, kada ispriča svoju životnu priču, susreće se sa pitanjem ”Zašto ga nisi samo ostavila i otišla kada te je prvi put udario?” Deluje tako jednostavno, gledano sa strane, nekome ko nema nasilje u svom iskustvu. Nasilje uglavnom ne počinje okrutnim fizičkim nasiljem već prikrivenijim nasilnim ponašanjem, pogledom, stavom. Dok se ne osnaži ili obezbedi neophodne resurse, ženi koja preživljava nasilje u partnerskom odnosu je najčešće potrebno više puta da odlazi da bi konačno potpuno prekinula taj odnos. Ona se ne vraća zato što je naivna, neinteligentna ili mazohistkinja. Vraća se često zato što zato što se nada da će biti bolje, zato što deci nedostaje tata, zato što ne želi da odustane od nekoga koga voli i sa kim je planirala svoju budućnost… Potrebno je da razumemo da žene nikada ne ostaju u situaciji nasilja radi nasilja, već uprkos njemu.

Česta je predrasuda da je sramota reći javno da se kod kuće trpi nasilje, kao i to da je žena na neki način isprovocirala nasilnika. Važno je da znamo da je odgovornost za nasilje isključivo nasilnikova, kao i sramota zbog tog čina. Ukoliko među supružnicima postoje sukobi i nesuglasice, postoji niz drugačijih načina da se pronađe rešenje, pre nego nasilno. Ne postoji opravdanje za nasilje.

Deca koja preživljavaju nasilje ili su svedoci nasilja mogu zlostavljati braću i sestre ili školske drugove, ili, kasnije u životu, mogu pokazati nasilno ponašanje prema članovima svoje porodice, ili se povući i usvojiti model žrtve. Odojčad koja odrastaju u nasilnom okruženju mogu ispoljiti neke od sledećih promena u ponašanju: nemirna su, imaju probleme sa spavanjem ili sa ishranom. Mogu slabije razumeti poruke koje im šalju odrasli, a potrebe za vezivanjem mogu ostati neispunjene. Deca predškolskog uzrasta koja svedoče nasilju mogu biti agresivna, sklona vikanju, imati probleme u ponašanju i probleme sa spavanjem, mogu se ponašati neprimereno svom uzrastu. Osim toga, ona mogu biti sklona samookrivljavanju, mogu biti uplašena i nesigurna u kontaktu s vršnjacima, anksiozna prema nepoznatim osobama. 

Nasilje u porodici može biti sprečeno: postoje institucije kojima se može obratiti, kao i organizacije koje nude specijalizovanu podršku ženama koje preživaljavaju nasilje. Prvi korak u izlaženju iz nasilja predstavlja njegovo prepoznavanje – osim fizičkog i seksualnog, postoji i ekonomsko nasilje (u vidu zabrane ili kontrole korišćenja finansijskih sredstava i resursa), kao i razne forme psihičkog nasilja koje često ostaje neprepoznate kao nasilne (manipulacija emocijama, okrivljavanje, izolacija od drugih osoba, proganjanje, preturanje po torbi, kontrolisanje sms poruka ili mailova, ignorisanje, korišćenje dece, ucene i drugo). Proces izlaska iz nasilja u potpunosti je efikasan samo onda kada žena koja preživljava nasilje donese odluku da izađe iz te situacije – u tome joj mogu pomoći osobe od poverenja i institucije, ali je konačna odluka i inicijativa njena. Druge osobe mogu pomoći ženi pružanjem informacija o nasilju i mogućnostima izlaska iz njega – preporučljivo je i poželjno pružiti tu vrstu pomoći. 

SOS telefon Autonomnog ženskog centra za pomoć ženama koje su preživele nasilje je 011/266-2222.