Životinja može imati čaroban uticaj na decu. Oni pružaju udobnost, druženje, životne lekcije, priliku da nauče kako da se brinu za nekog i, u mnogim slučajevima, kućni ljubimci mogu nas lečiti dodirom.
Međutim, donošenje životinje u porodicu trebalo bi da bude privilegija koja će biti sigurna i za dete i za životinju.
Mnogobrojna istraživanja pokazala su da deca koja kod kuće imaju kućne ljubimce rano razvijaju osećaj da brinu, poštuju, saosećaju i veruju u druge, postaju odgovorniji od malih nogu, imaju samopouzdanja i veruju u sopstvene sposobnosti. Deca u ljubimcima pronalaze „osobu” od poverenja, kojoj mogu da se izjadaju kada ne žele o svojim problemima da pričaju sa porodicom. Jurcanje sa ljubimcima razvija motoriku i agilnost, a pri tom se sprečava gojaznost kod dece. Ljubimci mogu biti terapeuti: mogu pomoći i deci i roditeljima da umanje stres svakodnevice, ali i biti od ozbiljne pomoći deci sa posebnim potrebama – mogu se obučiti da pomažu u kući i na ulici, a u nekim slučajevima su čak i autistična deca imala lakšu interakciju s okolinom zahvaljujući kućnom ljubimcu.
S druge strane, ne bi trebalo udovoljiti veoma maloj deci da imaju svoju životinju, ako znate da nisu sposobna da vam pomognu u brizi o njima. Stručnjaci savetuju starije veće životinje koje su mirnije i već znaju kako da se ponašaju pored dece, a s druge strane, manja je šansa da će dete da povredi životinju koja nije mlada ili mala.
Česta bojazan roditelja je da će životinja da povredi dete – trebalo bi dete da podučite kako da ne bude grubo, jer će i najpitomije biće dobiti napad panike ako ga maltretiraju. Zato, malu decu ne bi trebalo ostavljati samu u blizini životinja. Ukoliko niste imali životinju dosad, a želite da kupite jednu, odvedite dete kod prijatelja ili rođaka, koji imaju tu vrstu životinje, da se dete upozna i nauči kako da se ophodi.
Roditelji koji očekuju od deteta da će isključivo ono da se brine o životinji ne bi trebalo da uzimaju životinju. Kućni ljubimac je novi član porodice o kom bi trebalo da brinu svi, a ne da se odrasli neodgovorno izvlače pričom kako su ga „kupili detetu”. Kućni ljubimci mogu biti prenosioci bolesti i izazivači alergije. Zato morate voditi računa da životinja bude negovana, a logično je da, bilo ljubimca ili ne, dete naučite kako da vodi računa o higijeni.
Pravilnik ponašanja
U mnogim slučajevima, životinja je u kući pre dolaska bebe. Istraživanja pokazuju da će deca koja odrastu sa životinjama ređe da obole od alergijskih reakcija na životinje, pa je ovakav slučaj bonus, ali i izazov. Mnogi novopečeni roditelji počnu da živčane o tome kako će pas ili mačka prihvatiti bebu, pa odustaju od ljubimaca da bi izbegli probleme. Za to zaista nema potrebe, ukoliko sebe smatrate odgovornom osobom koja se drži pravila da se dete:
Do šest meseci: tek se upoznaje sa životinjama. Ne smete ih ostavljati bez nadzora.
Do godinu dana: držite hranu za kućne ljubimce dalje od prostora po kom beba puzi. Dete u ovom uzrastu će zgrabiti sve što je pri ruci, posebno uši i repove, pa morate biti tu da sprečite neočekivane reakcije.
Jedna do tri godine: vreme je istraživanja i stavljanja stvari u usta. Pas ili mačka, koji su posesivni kad su hrana i igračake u pitanju, neće biti oduševljeni. Držite igračke i hranu podalje od svog mališana i sve će biti u redu.
Četiri do šest godina: dete je naučilo da komunicira sa drugim živim bićima, ali je bitno da budete u okolini, za svaki slučaj.
Šest do 10 godina: dete sada već može da vam pomaže oko ljubimca – od hranjenja, čišćenja, šetnje, igranja.
Tinejdžeri: u nekom trenutku, pubertetlije mogu da otkriju druge prioritete kao što su sport, bend, dečaci, devojčice, egzistencijalna filozofija ili šoping, a vama će prepustiti brigu o ljubimcu.
Komentari (0)