Odrasli danas primećuju, sa ponosom ili sa zebnjom, da njihova dvogodišnja deca umeju da rukuju mobilnim telefonima i kompjuterima bolje od njih. Deca nauče da skidaju aplikacije, menjaju fotografije i muziku, puštaju igrice na mobilnim telefonima i pre nego što nauče da vezuju pertle.
Većina roditelja današnjih dvogodišnjaka je takođe vrlo često pred ekranom, a mnogi od njih posežu za raznim aplikacijama kako bi uspavali ili smirili uplakano dete, i gotovo svi su zabrinuti da li time nanose štetu detetu.
Tome svakako doprinose i bake i deke, koji mobilne telefone često vide kao zlo (jednako kako su ranije smatrali da TV, a pre toga radio, zaglupljuju ljude, naročito decu, da koče njihov razvoj i čine ih lenjima).
A koliko je zaista štetno smirivati ili uspavljivati dete tabletima i mobilnim telefonima?
Kao i u svemu kada je o roditeljstvu reč, i po ovom pitanju roditelji su jedni drugima najveći neprijatelji. Oni koji se zalažu za to da je davanje deci da koriste mobilne telefone na ranom uzrastu i puštanje crtanih filmova kako bi se smirilo dete veoma štetno za razvoj deteta, ponekad su skloni da budu zajedljivi i oštri u osudi roditelja koji posežu za ovim opcijama.
Ove roditelje oni optužuju da nanose štetu kako detetovom mentalnom, tako i njegovom emotivnom razvoju, navodeći istraživanja koja to potvrđuju. A malo šta može toliko da zaboli roditelja kao kada ga neko optuži da čini nešto da naudi svom detetu.
Ipak, koliko je dopuštanje detetu da koristi nove tehnologije i njihovo uvođenje u svakodnevne navike deteta štetno, teško je reći. Ali smatrati da je „gledanje televizije” i „igranje igrica” štetno jednako je besmisleno kao kada bismo rekli da je „jedenje hrane” štetno. Koliko će i da li će to biti štetno zavisi od sadržaja toga šta se gleda ili igra, kao i od konteksta u kojem se to radi.
Odrasli sa zebnjom, sažaljenjem i ljutnjom gledaju na odrastanje današnje dece. Prisećaju se svog odrastanja na ulici, u prirodi, sa mnogo druženja sa drugarima „uživo”, a ne preko društvenih mreža. Ipak, odrasli nemaju pravo da omalovažavaju nečije detinjstvo samo zato što ne izgleda kao njihovo.
Koliko god verujemo da razumemo današnju decu, mi svet i dalje posmatramo iz svoje perspektive, poredeći ga sa svojim odrastanjem i ne razumemo ga zaista. Mi nikada nećemo biti deo sveta u kojem odrastaju naša deca. To je njihov svet.
Ako na odrastanje današnje dece gledamo sa sažaljenjem ili sa strahom, mi sami pravimo razdor između nas i njih. A odrasli itekako imaju svoju ulogu u odrastanju dece kada su nove tehnologije u pitanju.
Treba li deci zaštita od današnje savremen tehnologije?
Mi imamo i moć i obavezu da ih u tom svetu zaštitimo. Deca poznaju bolje od odraslih kako da otvore profil na društvenoj mreži ili kako da skinu neku aplikaciju, ali ona ne umeju da procene svu silinu posledica nekog svog postupka, ne umeju da se zaista stave na mesto neke druge osobe, da predvide tuđe postupke i spreče sebe da nekoga povrede ili da budu povređeni. Deca nemaju ni iskustvo ni mentalne kapacitete odrasle osobe i samim tim ne umeju da se zaštite sami i potrebni su im u tome roditelji.
Tehnološki razvoj je neminovnost i nećemo ga sprečiti ljutnjom ili sažaljenjem. I roditelji i deca će biti žrtve novih tehnologija samo ako to sami dopuste. Deci je potrebno da odrastaju razumevajući KAKO neka tehnološka sprava ili program rade, po kojim zakonima i pravilima, a ne samo da znaju koju ikonicu treba da pritisnu.
Deci je potrebno da ih odrasli vaspitaju da budu gospodari te tehnike, a ne njene žrtve. Oni moraju da nauče da „programiraju ili će biti programirani”. Roditelje ne sme da spreči sopstveni strah ili neznanje da im to omoguće.
Kada je reč o štetnosti toga, kao što se ne može porediti štetnost jedne čaše koka kole i svakodnevno pijenje koka kole godinama, isto tako se ne može porediti povremeno umirivanje deteta crtanim filmom sa redovnim posezanjem za tim rešenjem. Roditelji takođe imaju pravo na svoj odmor i ponekad je sasvim u redu umiriti dete nečim „nezdravim” kao što je mobilni telefon. Ponekad ne postoji ništa bolje što možemo da uradimo za svoje zdravlje nego da pojedemo kolač koji nam se mnogo jede.
Ipak, posezanje za „gedžetima” svaki put kad se dete zaplače naizgled bez razloga svakako nanosi štetu.
Deca koja su odgajana ovako, istraživanja pokazuju, radije biraju mobilne telefone nego bilo koju drugu igračku ili društvo bilo koje osobe, čak i majke. Ako roditelj svaki put vidi tablet i mobilni telefon vidi kao rešenje za rasplakano dete, ono mu time čini veliku štetu.
Time ga uči da je za svaku neprijatnu emociju, kao što je ljutnja, tuga ili dosada, rešenje u pronalaženju distrakcije, dovoljno šarenog i zabavnog snimka da njegov mozak bude pasivno uključen. Detetu je potrebno da uči da savladava svoje emocije, da mu roditelj objašnjava, da ga teši, da nauči da odtuguje, ispolji ljutnju da prihvatljiv način, izdrži frustraciju nestruktuiranog vremena, nađe bolji način da razreši dosadu.
Pametni telefoni nisu problem ako se pametno koriste. Ako se za njima ne poseže samo kao za očajničkom merom kako bi se umirilo dete, ako se sa detetom razgovara, ako dete ne koristi mobilni telefon kada mu je dosadno, nego kada ga nešto zaista zanima, tada mobilni telefoni ne mogu napraviti nikakvu štetu.
Komentari (0)