Možda se porodim i noćas
Danas je tačno 10 dana do termina porođaja. Ako ultra zvuk ne laže, Miluška, naša prva beba, sada ima 3580 grama.Već noćima sanjam porođaj i zamišljam je kako će da izgleda, na koga će da liči. Da li će imati malo krive noge na tatu ili blago kriv nos na mene, da li će imati velike obraze kao ja, ili mali nos kao otac. Pitam se da li će biti crna ili plava, jer genetski može povući na obe strane, ili će možda biti svoja, drugačija, svojeglava.
Definitivno najradosniji dan bio je 10. januar kada smo saznali da sam trudna. Bio je to četvrti mesec našeg braka, ali osmi od kada smo „pravili” bebu. Moj Zoran je radio prvu smenu,bio je idealan trenutak da uradim test. Plašila sam se da se ne razočaram, jer sam pre toga već jednom mislila da sam trudna, a nisam bila. Pokrila sam šakama oči, ali radoznalost je pobedila. Odmah sam virila, i odmah se oduševila. Obe crvene linije govorile su da u meni raste čedo kome se toliko radujemo. Napad panike sa željom da sve bude u redu i neizmerna količina do tada nepoznatih osećanja izazvale su suze, smeh i mnoštvo zagrljaja i poljubaca.
.jpg)
Moja trudnoća bila je idealna, bez dana mučnine, gorušice, opstipacije i ostalih propratnih simptoma. Najveći problem, na koji ne mogu ni da se požalim jer je izazvan mojim velikim stomakom u koji, kako kaže moja drugarica, sada staju dve flaše kokakole, stvara sečenje noktiju na nogama. Pa pokušavam da ih dohvatim, pa sedam u turski sed, pa jednu nogu na stranu, pa je onda pružam na krevet, pa stenjem, hukćem i pukćem i sva se preznojim dok tu zamornu misuju ne obavim. Potom shvatim da mi je neophodno ponovno tuširanje i suočavam se s činjenicom da mi do porođaja sledi još jedno sečenje noktiju.
O autorki
Radmila Leovac je novosadska novinarka i strastvena Užičanka. Ona i njen muž Zoran čekaju svoju prvu bebu, devojčicu Milušku. Ovo je Radina priča.
Komentari (0)