Medijski nevidljiva deca

Zlostavljanje dece, nasilje, narkomanija i nesreće najzastupljenije su teme u srpskim medijima prilikom izveštavanja o deci, dok su njihovi uspesi i dostignuća svedeni na nivo statističke greške, pokazuje istraživanje „Medijska slika dece u Srbiji 2018.” koje je sproveo Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM).

Ovo istraživanje otkriva da izrazito negativan i senzacionalistički tretman dece u vodećim srpskim medijima nije jedini problem jer se o deci istovremeno izveštava veoma retko. O tome najbolje svedoči podatak da je u periodu od 20. jula do 1. oktobra ove godine u dnevnim novinama u proseku objavljivano manje od jednog teksta o deci dnevno, odnosno emitovano manje od jednog priloga dnevno po televiziji.

Predsednik CEPROM-a Marko Nedeljković kaže da se na taj način indirektno poručuje da pažnju medija, ali i celokupne javnosti, ne zavređuju zapaženi rezultati u školi, na takmičenjima ili pozitivne akcije koje pokreću deca, već prevashodno razni incidenti, što dalje rezultira iskrivljenom medijskom slikom o samoj deci.

„Kada detaljnije analiziramo tekstove o deci koji imaju dominantno negativnu konotaciju, lako se zaključuje da mediji ne izveštavaju o negativnim stvarima da bi inicirali neke pozitivne promene ili rešavanje problema koje će doneti neku korist deci, već je primarni cilj da se senzacionalističkim izveštavanjem podižu tiraži i čitanost. Takav pristup nanosi dodatnu štetu deci koja su već doživela neko nasilje ili neku drugu neprijatnost, što ukazuje na veliku neodgovornost medija čak i kada su u pitanju najosetljivije društvene grupe”, ističe Nedeljković.

Osim načina na koji se izveštava o deci, problem predstavlja i veliki deo medijskog prostora koji je rezervisan za rijaliti programe na televizijama, ali i sve više medijskih sadržaja sa nasilnim i seksualnim sadržajem. Bez obzira na to da li se radi o portalima, štampanim ili elektronskim medijima, deca imaju u potpunosti slobodan pristup tim sadržajima koji su neprimereni i imaju štetan uticaj na njih. Tako pojedini televizijski programi emituju rijaliti program i propratne izveštaje tokom čitavog dana što može imati negativan uticaj na ponašanje dece.

Kao jedno od rešenja, profesorka novinarstva sa Filozofskog fakulteta u Novom Sadu Dubravka Valić Nedeljković vidi u sistemski bolje definisanoj ulozi REM-a.

„Potrebno je kreirati obavezujuće kriterijume za evaluaciju sadržaja i tako razdvojiti one koji će doprinositi ugledu medijske sfere od onih koji su pretnja javnom interesu. To će pomoći da svi koji se ne pridržavaju profesionalne novinarske etike i dobrog ukusa moraju za to snositi javnu osudu i dalekosežne posledice”, kaže profesorka Valić Nedeljković.

S druge strane, važno je i medijski opismeniti decu kako bi se uticaj neprimerenog sadržaja umanjio. Na to koliko je bitno savladati kritički pristup ukazuje i projekat „Digitalni pogon” koji ima za cilj uvođenje prakse medijske i informacione pismenosti u osnovnim i srednjim školama. Profesorka Valić Nedeljković smatra da je upravo to jedan od mehanizama koje treba koristiti u sadejstvu sa drugim merama, sprovedenim od strane donosilaca odluka, regulatornih tela, udruženja građana, ali i roditelja.

„Važno je, na primer, kako i koliko roditelji ne samo kontrolišu već i prate medijske sadržaje sa decom, razgovaraju o medijskim porukama, upućuju ih na one koji su kvalitetni i njima primereni, a objašnjavaju zašto drugi nisu. Nije stvar u tome da deci treba ograničiti pristup medijima, već u tome da se o sadržaju razgovara”, objašnjava naša sagovornica.

Poseban problem predstavlja način pisanja tekstova u kojima su akteri deca. Zbog agresivnih naslova i vizuelnog opremanja tekstova, iznošenja bespotrebnih detalja i opisivanja tragedija, ne preostaje mesta za interpretaciju odnosno analizu uzroka, konteksta i nuđenja potencijalnog rešenja za probleme sa kojima se suočavaju deca što ovakve tekstove ostavlja na nivou senzacionalističkih.

Na taj način se stvara konfuzija i zastrašivanje dece koja se susreću sa ovakvim sadržajem, dok sa druge strane deca – žrtve mogu preživeti sekundarnu viktimizaciju, a rizik od nje se posebno povećava zbog interneta koji je doneo trajnost informacija.

„Dolazi do osećanja stigme i sramote koje se dešava onda kada dete shvati da su njegova porodica i ono samo tema u društvu i okruženju zbog nekog incidenta. Odslušana ili pročitana vest o događaju koji je za sve ostale senzacija, za konkretno dete ili decu koja su akteri nekog nasilja svaki put izaziva novi stres, tj. retraumatizaciju”, objašnjava pedagoškinja i rukovodilac Službe za zaštitu dece i mladih u Centru za socijalni rad u Kraljevu Sonja Jacović.

Ona podseća na važnost uloge roditelja ukazujući na to koliko je bitno da oni kontinuirano prave selekciju medijskih sadržaja koji će njihovoj deci biti dostupni i zaštite ih od neprimerenih makar u ranom detinjstvu.

„Takođe je važno da još na nižim razvojnim uzrastima roditelji adekvatno oblikuju slobodno vreme svoje dece, da blagovremeno reaguju, postavljaju granice, pokazuju ljubav, omoguće da deca nauče da razlikuju dobro od lošeg, kao i poželjne od nepoželjnih obrazaca ponašanja”, zaključuje pedagoškinja Jocić.

Uporedo sa prethodno navedenim merama, možda i najbitniju predstavlja ona koja se odnosi na same novinare i urednike kao kreatore medijskih sadržaja. Komentarišući sprovedeno istraživanje, profesor novinarstva na Fakultetu političkih nauka Veselin Kljajić senzacionalizam ocenjuje kao sveprisutniju pojavu čak i u slučaju izveštavanja o deci zarad tiraža i gledanosti što može dovesti do posledica na kolektivnom nivou.

„Kako intenzitet senzacionalizma raste, tako mi dolazimo u jednu paradoksalnu situaciju da se naš prag tolerancije na nasilje i pogotovo vršnjačko nasilje i razne vrste zloostavljanja podiže, a to znači i da se empatija smanjuje”, objašnjava profesor Kljajić. Stoga on ističe da je jedan od načina borbe protiv toga senzibilizacija i dodatna profesionalizacija novinara koji izveštavaju o temama koje se odnose na decu.
 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.