“Sećam se. Imala sam 30 godina i radila sam kao privatna učiteljica predškolcima. Jednog dana, usred zime, ušla sam u prodavnicu i tada sam ugledala majku s detetom koje nije imalo više od tri godine kako sedi u kolicima bez cipela. Usred zime! Pdmah sam pomislila da ta majka nije baš svoja, da joj se detetu usred zime, tako smrzavaju noge. Ja to ne bih nikada dozvolila!”, započela je svoje javno izvinjenje Laura Lifšic, popularna autorka američkog portala Pop Sugar koja je na svojoj koži osetila šta znači imati dete i koliko je to različito od teorija koje je pre rođenja svog deteta smatrala jedinim ispravnim.
Sećam se i jednog divnog letnjeg predvečerja kada sam sa svojim bivšim bila na romantičnoj večeri. Htela sam da uživaju u romantičnom ambijentu i finoj hrani, ali naravno, pored nas su za stolom sedeli roditelji i njihovo četvorogodišnje dete koje je bilo glasno. Nije preterano cvilila, ali sam je čula i jednostavno je remetila moju željenu tihu i opuštenu atmosferu. Mala je bila slatka, ali za moj pojam preglasna i kako inače radim sa decom, nešto većom decom, smišljala sam što da joj kažem da bi ona konačno zaćutala. Već sam bila na pola puta da joj kažem da je Deda Mraz čeka napolju na parkingu ili da je na wc-u čeka veliko iznenađenje samo za nju. Moja romantična večera pretvorila se u raspravu o razmaženoj deci i tada sam jasno i glasno svom bivšem rekla da jednom kada mi budemo imali decu najveći domet odlaska na ručak biće neki Mekdonalds i ostala mesta predviđena za decu i nikada, ali nikada neću ih odvesti u restoran gde odrasli ljudi žele mir.
Sećam se i jedne grozne epizode ​​kod doktora. Čekanje u punoj čekaonici bolesnih ljudi već je samo po sebi traumatičan doživljaj, a kada to još morate otrpeti uz nečije cvileće dete – trauma je još gora. No, umesto da izvede svoje dete njena je majka učinila nešto strašno. Uvalila joj je lizalicu u grlo samo da ćuti. Okej, lizalica je bila delotvorna, ali da baš nije mogla da smisli neki normalniji, uljudniji i edukativniji način da maloj začepi usta – to nisam mogla da verujem.
Ja to nikada ne bih uradila!
Sećam se i jedne lekcije koju sam pokušala da održim majci deteta sa kojim sam radila. Mene nije bilo briga gde ko spava, ali kada mi se ta mama jedan dan požalila da noću baš ne može da se naspava jer deca još uvek često spavaju s njima u krevetu, ja sam doslovno razjapila usta. “Dete spava s vama u krevetu?”, Pitala sam je dovoljno glasno da pokažem svoje čuđenje jer – nikad, ali nikad ne bih dozvolila deci da remete moj bračni mir. Kada se ti ljudi seksaju? To dete više nije beba, vreme je da takvi ljudi konačno preseku tu pupčanu vrpcu!
Sećam se još gomile drugih situacija koje su me izbacivale iz takta, jer realno, imala sam apsolutno pravo da sudim lošim roditeljima, jer iako možda još uvek nisam rodila dete, radila sam decom, za to sam se školovala i tačno sam znala šta s decom sme, a šta ne sme da radi. Naučena teorija bila je moja najjača strana!
Sve dok i sama nisam dobila dete, odnosno dok se nisam okrenula za 360 stepeni i od onoga “Ja to nikada ne bih” došla do toga da svima uputim javno izvinjenje”, napisala je.
Četiri godine nakon što sam u prodavnici spazila ono jadno dete bez cipela, usred ciče zime, našla sam se u vrlo sličnoj situaciji sa svojom kćerkom od tri godine, koja je usred polarne zime bila obučena u haljinicu, sa čizmama i kaputom. Ali dok sam plaćala na kasi i spremala se da izađem na hladnoću jedna mila gospođa prišla je mojoj maloj, pomazila je po glavi, a meni uputila prilično oštar pogled s napomenom da stvarno ne bi bilo u redu izvesti tako malo dete napolje bez kape na glavi. Samo sam joj se blago nasmejala boreći se sa mislima da joj ne saspem u lice svu svoju frustraciju koja sam doživela pre odlaska u prodavnicu s prokletom vunenom kapom i toplim pantalonama koji su ostali kod kuće. Odustala sam jer nisam imala snage da se borim sa svojom trogodišnjom curom.
Ja to ne bih nikada! – Možeš misliti, i ja to sada radim.
Jedno mirno veče, baš kao i četiri godine ranije, bila sam toliko gladna, a nisam htela da uzmem još jedno pica parče već sam se kao i svi odrasli ljudi zaputila u restoran na kompletan obrok. Sela sam za sto sa svojom devojčicom ne obraćajući baš preteranu pažnju na to ko sedi u našoj blizini. A tamo se našao jedan par koji je možda kao i ja pre četiri godine poželeo da uživa u romantičnom okruženju. Ovoga puta ja sam bila ona koja je usred gomile odraslih ljudi dovela dete koje je usred obroka čulo svoju omiljenu pesmu i odlučilo da zapeva i zapleše pred svima. Priznajem, meni nije smetala, bila mi je slatka. Čak su je i ostali gledali blagonaklono i tada sam shvatila koliko sam srećna jer u blizini nas očigledno nije bila nijedna onakva osuđujuća ku..a kakva sam bila ja pre četiri godine.
Biću stoga iskrena do kraja. Toliko je puno događaja iza mene kada sam je noću namerno stavljala u svoj krevet, kada sam joj bukvalno gurala svoju sisu u usta samo da ćuti i da konačno zaspi. Sećam se čak i kada me moja vlastita sestra zapanjeno pitala što se dogodilo sa mnom nakon što sam joj mrtva hladna rekla da me uopšte nije briga za ničiju teoriju jer meni odgovara da ona spava sa mnom u krevetu. Sestra me tada pitala nisam li možda još do nedavno to smatrala pogrešnim načinom, a ja sam joj nonšalantno odgovorila – očigledno nisam bila u pravu, čak i da spava sa mnom do škole, nije me briga – jednom kada poraste tada će sigurno prestati. Do te me mere sopstveno dete promenilo.
Sećam se i jedne smešne epizode ​​kada sam je povela sa mnom kupiti grudnjak. Dobro se sećam prodavačice koja se trzala na svaki njen pokušaj da skine neki grudnjak i kada joj je to pošlo za rukom stavila ga je na glavu i trčkarala okolo. Molećivo sam zamolila prodavačicu da joj to dopustimo, samo da ja probam grudnjake na miru, već ću ja to sve srediti kasnije! Srećom, uspela sam da je smekšam bez da nas je isterala iz prodavnice iz koje sam na kraju izašla bogatija za grudnjak koji mi je stajao kao saliven i s velikim osmehom na licu, jer sam istovremeno uspela da usrećim i svoje razigrano dete, a čak i da izazovem i osmeh na prodavačicinom licu kada je shvatila da osim što je moja mala tako slatka sa grudnjakom na glavi – ona ​​sama nije morala da pomeri prstom da bi sredila sve što je moja mala malo razbacala.
S decom je, nisam to pre shvatala, potrebno puno strpljenja i još više kompromisa, a mamama je život ionako dosta težak i bez osuđivanja okoline. Jednostavno – deca su vrlo slatka, ali njihovu narav može voleti samo njihova mama. Za sve ostalo tu je tek potrebna doza tolerancije.
A svakome ko će i mene sada osuđivati mogu da poručim samo jedno – kada dobijete dete i vi ćete shvatiti!
Komentari (0)