Nina Bulatović, heroina naše priče, uspela je da skrene problem na položaj u društvu koji danas imaju autistična deca i njihovi bližnji.
Kako?
Jednom jedinom Facebook objavom.
Naime, ona je u jednoj Facebook grupi podelila objavu sledeće sadržine.
Foto: Screenshot/ Facebook
Šta ju je navelo na ovaj herojski potez, pitali smo Ninu. …
Čime ste bili motivisani kada ste ponudili nesebičnu pomoć roditeljima dece sa autizmom?
Kada doživimo neka iskustva, a složićete se da su iskustva koja imamo sa našom decom ipak nešto najjače što možemo da osetimo, zauvek nam se promeni način na koji poimamo svet i ljude u njemu.
Ni vi sami više niste ista osoba kakva ste nekada bili, i vrlo brzo potom shvatite da se ništa u životu ne podrazumeva. Moje lično životno iskustvo prevremenog porođaja i svega onoga što mi je upravo to iskustvo donelo je neposredni motiv i povod za ovaj moj gest. Budući da sam tokom proteklih godina bila okružena ženama herojima, shvatila sam koliko su te žene snažne, ali u isti mah potpuno izložene jednom kontinuiranom stresu koji ih nagriza iznutra.
Foto: Privatna arhiva
Od spolja se nekome može učiniti da se te majke ne razlikuju mnogo od drugih majki, ali kada pogledate iza tog pogleda, vi vidite strah, zebnju, ponekad nemoć i nadasve ogromnu nesigurnost koju za njih nosi razmišljanje o budućnosti. Šta će biti sa njihovom decom, kako će se društvo ophoditi prema njima kada njihovih roditelja ne bude bilo? I sve to me je upravo podstaklo da ovde i sada, u ovom trenutku, želim da im pomognem, i da im – kada već ne postoji način da im odagnam razmišljanja o budućnosti – pomognem da bar poneki sat u njihovom životu bude za nijansu lakši za organizovati i živeti u njemu.
Koliko roditeljima zapravo znači podrška nekog iz okruženja pri podizanju dece, jer, složićemo se, obaveze i prioriteti zauvek se menjaju kada dođu deca?
Biti majka i ostvariti se u toj ulozi je nešto najdivnije što može jednoj ženi da se dogodi. To nikako ne znači da taj put neće biti protkan problemima, preprekama, nedoumicama i ostalim roditeljskim manjim ili većim brigama. Da se razumemo, svi mi možemo i bez ičije pomoći da budemo roditelji, ali to ne znači da nam pomoć i podrška nisu dobrodošli. Naše bake, a možda i poneke majke, nisu imale toliko pomoći koliko mi danas možemo da dobijemo, ali sa druge strane današnji čovek ne živi istim životom kao što su to neke prethodne generacije činile.
Biti roditelj danas znači da pokušate uspešno ili manje uspešno da žonglirate između izazova egzistencijalne prirode, poslovne sfere, potrebe da se ostvarite i u nekoj drugoj ulozi, a ne samo kao roditelj, i pritom, kao najbitniju stvar, bez garancije da će nam to poći za rukom, dati sve od sebe da očuvate porodicu i budete posvećen i odgovoran roditelj. U tom smislu nam je pomoć uvek dobrodošla, da se okrepimo, da se regenerišemo, da izgradimo neke poprilično narušene kapacitete unutar sebe i da kontinuirano radimo na sebi, jer duboko verujem da bismo trebali biti dobro sami sa sobom, kako bismo bili dobar roditelj.
Kako se Vaš život promenio pošto ste rodili ćerkicu i koliko ste zapravo njoj bili posvećeni u godinama koje su usledile?
Ja slobodno mogu reći za sebe da se moj život nekako može podeliti na život do prevremenog porođaja i život nakon prevremenog porođaja. U životu nas mogu zadesiti raznorazna iskustva, ali su način na koji odreagujemo na njih, kao i uvidi koje steknemo, ono što se na kraju računa kao najvažnije. Moja Lana je danas zdrava petogodišnja devojčica, koja ima svoje potrebe, želje i aktivnosti, ali je i dalje dete, kao i svako drugo dete, kojoj je najpotrebnija majka. Nas dve smo prošle zaista mnogo, od bolnica, terapija i tretmana, ali sam danas, posmatrajući sa ove distance i sebe i nju, ponosna na obe, na njenu snagu i volju, i na svoju tadašnju čvrstu odluku da se pobrinem za obe i učinim sve što je u mojoj moći da jednog dana obe budemo nasmejane i srećne.
Foto: Privatna arhiva
Kako ona sada provodi svoje vreme i osećate li da je sada samostalnija, jer sada svoje vreme možete da poklonite i nekom drugom detetu?
Moja pomoć drugom detetu nema toliko veze sa njenom samostalnošću koliko ima veze sa mojim iskrenim verovanjem da nekada najviše pomažete sebi tako što pomažete drugome. Kada slušam priče roditelja autistične dece, ono što izaziva najdublje saosećanje u meni i najdublji respekt kada uopšte progovaram o njima, je da nikada nisam čula da izgovaraju “moj sin ima autizam” ili “moja ćerka ima autizam” već sve to smeste u množinu “Mi imamo autizam” i time shvatite apsolutno sve, da za njih ne postoji jednina, već jedna iskrena svest o tome da je autizam obojio i boji svaki udah svakog člana njihove porodice.
Kakav je bio odziv na post koji ste objavili, obzirom da je vest o humanom gestu odjeknula ne samo Novim Sadom, već i Srbijom za samo nekoliko sati?
Malo je reći da sam zaprepašćena, u najpozitivnijem mogućem smislu, reakcijom na moju objavu. Ono što me najviše raduje, budući da ja nisam ponudila svoju stručnu pomoć pri čuvanju autistične dece, već pomoć majkama te dece, je da su ovom objavom životi tih majki osvetljeni, da su nadam se izvučene iz senke i da će se njihov položaj u ovom društvu promeniti. Da će se razviti saosećanje unutar šire porodice, da će se odnos poslodavaca prema njima promeniti, da će imati razumevanja za njihova česta odsustva zbog kontrola i tretmana, da će se sistemski i nekim konkretnim merama te porodice osnažiti, jer na kraju krajeva, 21.vek je za mene izgubljen vek ako se budemo sve više udaljavali od ideja humanosti, saosećanja i pomoći i time približavali jednom potpuno dehumanizovanom društvu.
Komentari (0)