Da ljubav i želja za majčinstvom ima snagu da sruši svaku prepreku, svedok je mama Ksenija Mitov čiji pu ka roditeljstvu nije bio ni malo lak. Taj put, kako kaže, danas je vredan svake suze, straha, bola i svakog truda.
Ona je naš heroj, a ovo je njena priča.
Zovem se Ksenija, imam 38 godina i mama sam Nade i Vuka.
Verujem da ovo što izgovaram vama ništa ne znači, ali za mene je upravo to ispunjenje svih mojih želja!
Pre par godina ovo nisam ni mislila da je moguće, ali najbitnija poruka svima je da NADA uvek postoji…
Mama heroj – Ksenija Mitov / privatna arhiva
Prvi put sam se razbolela 2001. godine, saznala sam da imam rak kostiju i nakon operacije i 12 hemoterapija shvatila sam da moji jajnici nemaju više nikakvu funkciju i da neću nikada moći da se ostvarim u ulozi majke! To je za mene bio veliki udarac!
Bolest mi se vratila 2010. godine i imala sam još jednu operaciju i 30 zračenja. Naravno, niko mi nikada nije rekao da bi bilo pametno da sačuvam jajne ćelije. Zamrzavanje jajnih ćelija nije ni bilo moguće kod nas u tom periodu, ali bez obzira, mogla sam da pokušam negde u inostranstvu, mogla sam, da sam znala…
Godinama sam posećivala razne ginekologe i svi su imali isti zaključak – ne mogu da imam decu i moram da se pomirim sa tim. Ne znam da li ste znali, ali kada imate istoriju bolesti kakvu imam ja, nemate pravo da usvojite dete. Sa jedne strane se slažem sa tim, dok sa druge…
Donacija jajne ćelije bila mi je jedina nada
Pre sedam godina sam čula za donaciju jajnih ćelija i nakon detaljnih pregleda moje dokumentacije dali su mi potvrdan odgovor iz klinike u Pragu da mogu da pokušam sa donacijom.
Procedura izgleda tako da vam nepoznata žena daje svoje jajne ćelije koje se potom, kao i kod vantelesne oplodnje, miksuju sa uzorkom sperme vašeg partnera, nakon čega se oplođene jajne ćelije stave u vas.
Mnogo lakše bi bilo kada bi donacija bila moguća u Srbiji, prvo zato što bi se mnogo više pričalo o tome, drugo finansijska strana, samim tim i veća nada za buduće roditelje.
Za mene je moj muž najveći heroj!
Najbitnija stvar od svih je da imate partnera koji želi da ide na donaciju!
To je kod nas u Srbiji tabu tema. Poznajem mnogo muškaraca koji nikada ne bi išli ni na vantelesnu oplodnju, a kamoli na donaciju.
Zato je za mene moj Zza (nadimak mog muža) najveći heroj u ovoj priči jer nije hteo da me ostavi, iako sam mu govorila da sam bolesna, da bolest može uvek da mi se vrati, da ne mogu da imam decu… mogu samo da zamislim kako je njemu bilo, ali on je ipak ostao pored mene i izborio se za sve ovo što imamo danas!
Tata i Nada / privatna arhiva
Ne mogu da kažem, mnogo smo teških situacija imali, ali on je pored moje porodice i prijatelja, osoba zbog koje sam se lečila drugi put i bio mi ubedljivo najveća podrška. Uvek kažem on za života ne može da mi nanese toliko zla koliko mi je dobrog doneo.
Zato mislim da muskarci moraju da budu uz ženu i da je nebitno kako dođete do dece, da li je to vantelesna ili donacija.
Moji Vuk i Nada
Moja Nada je kopija svog oca - ali bukvalno. Nju smo dobili iz prvog pokušaja – mislim da me je Bog pogledao.
Vuka sam dobila iz šestog puta i to pre četiri meseca.
Vuk stiže na svet / privatna arhiva
Obe trudnoće su mi bile normalne, iako su se vodile kao visokorizične trudnoće.
Sa Nadom sam bila u većem strahu nego sa Vukom, ali sam imala divnog doktora dr Dragana Antića iz KBC Dragiša Mišović. Zahvaljujući njemu uspela sam da se izborim sa svim problemima i strahovima koji su pratili trudnoću. Drugu trudnoću mi je doslovno spasila dr Žaklina Jurišić koja je pratila trudnoću od samog početka.
U drugoj trudnoći sam radila i Verified prenatalni test. Kada sam bila trudna sa Nadom to nije postojalo kod nas. Test mi je zaista pružio dodatni mir jer u svom okruženju imam decu sa smetnjama u razvoju, a pored moje bolesti, sa Vukom sam bila trudna sa punih 37 godina.
Sačuvala sam matične ćelije za oba deteta
Još u prvoj trudnoći smo suprug i ja odlučili da sačuvamo matične ćelije svoje bebe. Moja bolest je na listi svih onih bolesti koje se potencijalno mogu lečiti matičnim ćelijama ali ne samo zbog sebe vać prvenstveno zbog moje dece nismo ovako važnu odluku dovodili u pitanje. Kad vas bolest iznenadi postaje jasno koliko je važno misliti unapred.
Odlučila sam se za Seracell jer su njihovi saradnici divni i jako lepo znaju da objasne sve što nas je zanimalo. Pratili su moju trudnoću od Verified testa i otklonili su sve strahove i dileme koje sam imala. Beskrajno sam im zahvalna za svu podršku koju su mi pružili.
Kako neko može da kaže da ja nisam njihova majka?
Mogu iskreno da kažem da mi je najgora stvar koju sam doživela za sve ove godine, pitanje koje mi je postavila jedna doktorka – kako ću Nadi da objasnim da ja nisam njena majka?
Ja sam moju Nadu nosila 9 meseci u stomaku, osetila svaki njen pokret, ja sam je rodila, ja je vaspitavam, mazim, pazim, pružam beskrajnu ljubav kako njoj tako Vuku – kako neko može da mi kaže da ja nisam njena majka? Kako?
Eto to su te predrasude u našoj zemlji! Eto zašto se ljudi stide da kažu da idu na donaciju!
Ljudi moraju da shvate da nije sramota ako dete ne dobijete prirodnim putem.
Ko može da mi kaže da nisam Nadina mama? / Privatna arhiva
Bolest je moj jedini neprijatelj
Meni jedini neprijatelj u ovoj borbi može da bude rak koji mi možda neće dozvoliti da dočekam Nadinu prvu ljubav, Vukovu maturu, njihovu decu… Ali ja ću se zato svim silama truditi da, dok mogu, budem najbolja mama na svetu i da se nadam da će moja deca sutra shvatiti kakav sam put prešla da bi došla do njih.
Verujte mi ništa ne bih menjala u svom životu jer ja njih nikada ne bi imala ovakve kakvi su da nisam sve ovo prošla.
Svim budućim roditeljima šaljem veliku podršku i opet kažem NADA uvek postoji!
Komentari (0)