Odnos majke i ćerke poseban je i drugačiji, obavijen toplinom, oblikovan emocijama i vrednostima koje nije uvek moguće opisati. Kako ova veza prolazi kroz različite faze, tako i ljubav u njoj ima razne oblike. Obično su majke prvi i najveći ženski uzor ćerkama koje to najjasnije pokazuju u detinjstvu, kada se tajno zavlače u mamin ormar, oblače mamine haljine, šminkaju maminom šminkom, stavljaju ogrlice i obuvaju cipele sa visokom poptpeticom, i tako doterane stoje zadivljene ispred ogledala. Takvo ponašanje obično traje do puberteta kada uglavnom nastaju i prvi konflikti i sukobi, odnosno kada ćerke manje pričaju, a majke, kako se to u žargonu kaže, više ”smaraju”. E kada i to prođe, obično oko 20-te godine, dolazi i faza pomirenja, podgrejavanja ljubavi, pružanja uzajamne podrške i poverenja.
Međutim, kroz kakve god faze da ovaj odnos prolazi, uprkos brojnim konfliktima, veza između majke i ćerke s godinama postaje itenzivnija i jača. A nešto više o tome šta je posebno u ovoj ljubavi, šta tako snažno veže majku i ćerku, o uzajamnom divljenju, kao i o prvim svađama, razilaženju i ponovnom spajanju, rekla nam je psihoterpeut Svetlanka Knežević, iz psihološkog savetovališta ”Psihopolis”.
– U našoj kulturi mnogo se obraća pažnja na odnos majke i sina, i oca i ćerke, a mislim da je odnos ćerke i majke neopravdano zanemaren zato što upravo on može da bude izvor velikih problema ili velikog zadovoljstva. Majka je prva važna figura svake osobe i samim tim i veoma odgovorna za prihvatanje sebe, drugih ljudi i sveta oko nas. Kod devojčica uloga majke je važna u identifikaciji sa sopstvenim polom i u formiranju uloge žene koju će prihvatiti. Tokom vaspitanja majka pohvalama utvrđuje ponašanja koja želi da ćerka zadrži, a kritikama eliminiše ona koja su nepoželjna. Na taj način, a i svojim primerom, ona formira identitet svoje ćerke. Poruke koje šalje u vidu pohvala i kritika veoma su važne tokom celog života ćerke. U našoj sredini pohvale se mnogo manje upućuju nego kritike, što kod dece stvara nesigurnost i lošu sliku o sebi. Zato bi majke trebalo više da hvale, kao i da prihvate ponašanja koja se razlikuju od njihovog, zato što će na taj način pomoći svojim ćerkama da se osećaju sigurnije.
* Da li majka treba da se ponaša kao prijateljica, zaštitnica ili da bude autoritet?
– Majke su generacijama bile autoritet u vaspitanju, s obzirom da se očevi nisu bavili mnogo decom nego obezbeđivanjem egzistencije za porodicu. U novije vreme menjaju se uloge muževa i žena, a samim tim i roditelja. Često se čuje od mladih majki da kažu ”ja sa svojom decom želim da budem prijatelj, ne želim da imam distancu kakvu su imali moji roditelji”. Naravno, dobro je da distanca bude što manja, odnosno da postoji bliskost, ali i uloga autoriteta je veoma važna. Ukoliko majka nije autoritet, ćerka nema oslonac, sigurnost. Kada dođe u situaciju koju ne može da reši sama, dobro je da majku doživljava kao osobu koja će joj pružiti pravu pomoć. Međutim, ako su one u istoj ravni, to ne pruža sigurnost da će problem biti rešen. Drugarstvo između majki i ćerki je iluzija, i to isključivo majki. Ćerke znaju ko im je najbolja drugarica, ona koju su izabrale i samo njoj mogu da kažu ”sve”. Neke majke, međutim, ovo teško prihvataju.
* U kom periodu razvoja majka ima najveći uticaj na ćerku?
– Prvih pet godina deteta su najvažnije u životu svake osobe, tada je najjači uticaj roditelja na sliku koju dete formira o sebi, drugima i svetu. U tom periodu se formira samopouzdanje, samopoštovanje i radne navike. Tada se stvara svest o ulozi pola, odnosno žene, i zbog toga je u tom periodu veoma važan uticaj majke na ćerku. Majke jesu model prema kome ćerke odlučuju kako će ili kako neće živeti. Žene često nisu svesne da način na koji one žive više utiče na ponašanje njihovih ćerki nego zahtevi i želje. Na primer, žene koje su završile fakultet i rade, i pri tom su u kući žrtve kućnih poslova bez trunke vremena za sebe, neće moći lako da motivišu ćerke da uče i završavaju fakultet. U takvim situacijama ćerke kažu ”ne želim da budem paćenica kao ona”. Majke najteže prihvataju savet da ulaganjem u sebe i svoj život daju najbolji primer svojim ćerkama.
* U većini slučajeva odnos između majke i ćerke postaje kompleksan u periodu puberteta… Šta je to što se u tom periodu menja kod jedne i kod druge?
– Zadatak roditelja je da vaspitanjem pripreme decu za samostalan život i da ih kad dođe vreme za to puste da odu. Period puberteta je najava odlaska, odnosno psihološkog odvajanja ćerke, što većini majki veoma teško pada. Ćerka tada ima veliku potrebu da bude prihvaćena od vršnjaka, ali joj je važno i da ima podršku u porodici. Ukoliko je veliki nesklad između sistema vrednosti vršnjaka i roditelja, ćerka je u velikom konfliktu. Napadanjem vrednosnog sistema majke ona, zapravo, traži od nje argumente da ih zadrži, a ako ih majka nema, ona prihvata vrednosni sistem vršnjaka. Drugim rečima, ona traži granice, jer još uvek nije u stanju da zna šta je dobro a šta loše. A ako majka ne postavi čvrste granice, ćerka tada dobija preveliku odgovornost da ih sama formira, što može da ostavi značajne posledice.
* Hormoni kod devojčica, osim na emotivnom palnu, pokreću i niz fizičkih promena… Zašto je razgovor majke sa ćerkom na pragu puberteta važan za njeno zdravlje, i fizičko i mentalno?
– Tabu teme se razlikuju od porodice do porodice, ali kod većine je to seks, upravo ono što adolescente najviše interesuje. Ukoliko majke tada ne razgovaraju sa svojim ćerkama, to će stvoriti jaz koji vodi smanjenju bliskosti koja je do tada postojala. Majke najčešće nisu u stanju da savladaju sopstveni stid i odlažu razgovor sa obrazloženjem ”još nije vreme, odgovoriću kad me bude pitala”. One majke koje uspeju da razgovaraju o svemu, ali tako da ostanu na nivou zdravlja i da ne pređu granicu zadiranja u intimu, steći će njihovo poverenje koje je osnov dobrog odnosa.
* Koje su to osobine, kodeksi, stavovi koji se mogu prepoznati kao “potpis” majke u ličnosti ili ponašanju ćerke?
– Najčešće su to stavovi i uverenja koji se odnose na ulogu žene. Ukoliko ćerka misli da nikako ne sme da se ponaša kao mama, ili mora da bude kao ona, to kod nje stvara problem u funkcionisanju. Ćerka treba da ima slobodu izbora i da neka uverenja zadrži, a neka ne.
* Psiholozi često kažu da majka u ćerki vidi svoje želje, žudnje i fantazije…
– To se dešava zato što želje, žudnje i fantazije formiraju očekivanja majki koje one imaju od svojih ćerki. Svaka majka, naravno, ima želje i očekivanja za svoju ćerku, ali ukoliko su ona realna i dostižna, uspeće i da motiviše svoju ćerku na razvoj i napredak.
* Majkama je teško da prihvate ćerku kao odraslu osobu, odnosno da je puste da bude žena, samostalna, sposobna da brine o svojoj porodici, kući, deci…?
– Ovaj problem je veoma raširen u našoj kulturi i često dovodi na terapiju mlade žene. Majke ne žele da puste ćerke da odu, jer odlazak doživljavaju kao napuštanje. Ukoliko je odnos majke sa ćerkom u formi simbioze, ona odlazak ćerke doživljava kao gubitak smisla života i koristi svaku vrstu manipulacije da je zadrži. Ako je ćerka postigla visok stepen samostalnosti i želi da ode, takva majka obrće ulogu i šalje ćerki poruku da je sad njoj neophodna pomoć. U psihologiji se to zove inverzna simbioza. Rešenje za ovaj problem bilo bi menjanje stava majki prema svom životu, ulaganje u sebe i druge odnose. Tradicionalno, majke kod nas posle menopauze ne vide smisao svog postojanja osim, eventualno, čuvanje unučića. Ovakvo uverenje je često uzrok depresije žena u ovoj dobi. Da bi izbegle ovakvo stanje tokom celog života, treba da razvijaju interesovanja i uverenje da su bitne i van uloge majke. Takav način razmišljanja imaju žene u zapadnoj civilizaciji i one se ne ponašaju kao da život prestaje kada deca odu iz kuće. Žene posle 50-e koje imaju razvijen društveni život i raznovrsna interesovanja imaju i kvalitetan život i nisu teret svojim ćerkama, već dobar primer za život.
* Da li, i sa kakvim posledicama, majka svojom popustljivošću, tolerancijom i nesuprotstavljanjem može ugroziti ćerkin identitet?
– Svi roditelji ponekad greše i to nije u vezi sa količinom ljubavi, već sa stavovima i uverenjima o vaspitanju. Prevelika tolerancija i nesuprotstavljanje obično dovode do toga da se ne postavljaju granice deci, što jeste greška, jer dovodi do pojave razmaženog deteta koje nije spremno za samostalan život. Majke često i svojom prevelikom brigom nanose štetu ćerkama zato što izjednačavaju brigu i ljubav. Briga nije ljubav, nego poruka da se majka plaši da ćerka neće izaći uspešno na kraj se teškoćama koje mogu da se pojave. Ljubav koja nije opterećena brigom je podsticaj. Ukoliko majka veruje da je ćerka sposobna da rešava probleme i ćerka će imati više samopouzdanja.
Komentari (0)