M.Reljanović: Zakon o finansijskoj PROPASTI PORODICE sa decom

Čistom logikom posmatranja odredbi zakona vrlo lako može da se shvati da nešto nije u redu – ni sa zakonskim tekstom, a ni sa mentalnim sklopom onih koji su ga svojevremeno napisali. Ustavni sud se nažalost nije izjasnio o još nekoliko drugih odredbi koje bi nesumnjivo imale istu sudbinu. Ali je očigledno svojom odlukom na neki način „povukao crtu” i stavio do znanja tvorcima politike socijalne zaštite, pa i ZFPPD, da ovako dalje ne može. I u tom činu su sagoreli svi pokušaji vlasti da zakon predstavi kao odlično rešenje, koje će izmeniti očajno loše demografske tendencije u Srbiji. Nakon protesta raznih udruženja roditelja i drugih organizacija civilnog društva, unapred pripremljeni hvalospevi su izrečeni mlako i nezainteresovano, a prvi podaci o primeni zakona – čak ni u najveštijoj obradi medijske mašinerije vlasti – nisu mogli da pokažu da je nekome zapravo bolje otkako se ZFPPD primenjuje. Koliko je u realnosti srozana podrška države roditeljima, to samo roditelji znaju.

Pročitaj opširnije

Udruženja i preko 10000 građanki i građana traže pravdu za roditelje

Da li je dete odgovorno za to što ne ide u školu ili nije vakcinisano? Naravno da nije. Da li postoje drugi oblici odgovornosti roditelja, osim „udaranja po džepu”? Naravno da postoje, porodičnopravni, socijalnopravni, pa čak i krivičnopravni ako se odbijanje vakcinacije ili sistematsko isključivanje deteta iz sistema obrazovanja posmatra kao zanemarivanje deteta (a moje je mišljenje da bi trebalo da se tako posmatra). Roditelji se moraju edukovati, pa i sankcionisati ukoliko stepen njihove neodgovornosti (da ne upotrebim drugi izraz) prevazilazi unutrašnje porodično pitanje i postane stvar od javnog interesa. Ali ne smeju se sankcionisati na način koji će najpre (ako ne i jedino) škoditi detetu! Mnogi roditelji čija deca neredovno pohađaju školu zapravo nemaju novca za redovno školovanje dece, ili su procenili da je korisnije da dete radi i popunjava mršavi porodični budžet nego da se obrazuje od čega ne postoji trenutna materijalna korist. Da li će se ovakav položaj deteta poboljšati ili pogoršati ako se roditeljima oduzme još jedan izvor prihoda, nije teško proceniti.

Foto: Freepik

A poseban je problem što se iza ovakvog rešenja krije politika da je to normalno – vlast sa jedne strane ne ume da reaguje nenasilno jer jednostavno ljudi koji o tome odlučuju nisu ni obrazovani ni emotivno inteligentni za tako nešto pa se represija posmatra kao sasvim legalno i legitimno sredstvo, a sa druge strane i oni koji uviđaju da takvo rešenje neće ništa dobro doneti ne žele da se upuštaju u razvijanje alternativa jer su one preskupe i odgovornost za sudbinu te dece prebacuju nazad na državu – stoga se ne pominje (daleko bilo!) uvećanje kapaciteta centara za socijalni rad kako bi stručni radnici mogli da na individualnom nivou redovno i posvećeno rade sa takvim roditeljima i njihovom decom. To je za vlast nepotrebni trošak, tih para nema jer su već potrošene na „strane investitore” i druge promašene politike koje se sprovode. Otuda su stvari zapravo sve gore, pa je tako registrovana zaposlenost u ustanovama socijalne zaštite (bez smeštaja) u IV kvartalu 2020. godine smanjena za 19,3% u odnosu na isti kvartal 2019. godine (sa 24.391 na 19.683 zaposlena).

Šta nam ove cifre govore? Fascinantno je na primer da su poljoprivredne osiguranice bile diskriminisane za godišnju cifru od 10.000 evra – verovatno je ovo jednako vrednosti radnih sati sudija Ustavnog suda i drugog osoblja, dok su razmatrali ustavnost rešenja i o njemu raspravljali i odlučivali. Kako je neko mislio da će time država uštedeti? Što se ostala dva izdatka tiče, iz obrazloženja se vidi da je država „uštedela” (otela) neustavnim rešenjima od roditelja po 10 miliona evra godišnje.

Zamislite koliko je to lekova za bolesnu decu, dok su roditelji morali da biraju jedno od dva prava. Zamislite koliko je to svega što je roditeljima trebalo dok su primali naknadu od po nekoliko hiljada dinara, a trebalo je da dobiju daleko više (prema pomenutoj Konvenciji 183 o zaštiti materinstva, minimum nije na minimalnoj zaradi već onoliko koliko je dovoljno da pokrije osnovne troškove porodice, a da se pri tome kvalitet života ne umanji dolaskom prinove na svet). A zamislite da samo jedna (nakaradna) gondola na Kalemegdanu treba da košta 18 miliona evra – dovoljno za skoro dve godine finansiranja normalnijeg života dece u Srbiji.

Zamislite da se „šuška” da je cena spomenika Stefanu Nemanji oko devet miliona evra – eto nama još godine finansiranja! Zamislite da je stranim investitorima u periodu 2006-2016. ukupno dato subvencija u iznosu oko 450 miliona evra, prema zvaničnim podacima Razvojne agencije Srbije (kako neke analize pokazuju u periodu 2006-2020. ova cifra je narasla na 655 miliona evra) – to je skoro pola veka finansiranja dece u 10 godina finansiranja predatorskog kapitala. Zamislite. Ne morate da zamišljate, to nam se upravo dešava i govori gde se nalazi socijalna politika među prioritetima vlasti – na samom dnu, kao neizbežno zlo.

Zbog toga je u ZFPPD osmišljena čudna kategorija „ostalih naknada” koja nema utemeljenje u Zakonu o radu. Ovaj problem se ni ne može rešiti ovim zakonom, već izmenama Zakona o radu, ali valja napomenuti da ta formalnopravna činjenica i dalje stoji i čini ZFPPD daleko komplikovanijim nego što bi trebalo da bude.

Preduzetnice su i dalje u podređenom položaju i njihova prava su značajno umanjena u odnosu na prethodno zakonsko rešenje, koje je važilo pre početka primene sadašnjeg ZFPPD. O drugim lošim rešenjima koja su opstala već je bilo reči gore, u komentarima izmena i dopuna.

Roditeljima ostaje da žale što su postali roditelji u ovakvoj državi u ovakvo vreme, kada se njihovi novci otimaju da bi se poklonili „stranim investitorima” ili da bi im se izgubio trag u koruptivnim kanalima javnih nabavki i sličnih partijskih poslova. Sam tekst izmena i dopuna ZFPPD jeste korak u pravom smeru, makar delimično, ali nije otklon od politike koja se do sada vodila, već je minimalna korekcija u skladu sa konstatacijom da se ipak preteralo usvajanjem ekstremno nemoralnih rešenja u originalnom tekstu, od kojih je većina istovremeno i neustavna.

Treba stoga pozdraviti ove izmene krajnje oprezno i bez nade da će one značiti neka bolja vremena za trudnice i roditelje – sve je ovo samo šminkanje fasade.