Lečenje urođenih srčanih mana

Od hiljadu novorođene dece, šest do osam se rodi sa nekom srčanom manom. Od njih, četvoro ili petoro mora na operaciju. Većina srčanih mana otkrije se po rođenju. Ređe, anomalija na srcu ploda dijagnostikuje se još u utrobi majke.

Iako je poslednjih nekoliko godina napravljen značajan pomak u prenatalnoj dijagnostici, i pored stručnosti ginekologa i kardiologa, vrlo malo urođenih srčanih mana utvrdi se još u trudnoći.

– Ne može se nikad pouzdano utvrditi da li dete, dok je još u majčinom stomaku, ima urođenu srčanu manu. Deci kod kojih se otkrije srčana mana, kardiohirurgija može mnogo da pomogne, jer ne postoji nijedna anomalija koja ne može da se operiše. Naša kardiohirurgija može da ponudi mnogo više nego što se misli – kaže u intervjuu za „Novosti”, docent dr Mila Stajević Popović, kardiohirurg i direktor Klinike za dečju hirurgiju u Institutu za zdravstvenu zaštitu majke i deteta „Dr Vukan Čupić”.

Da li to znači da možete da operišete sve urođene srčane mane?

– Poslednjih petnaestak godina napravili smo veliki iskorak u ovoj oblasti. Ne računajući transplantaciju srca, koja se u Srbiji ne radi, mi vladamo sa više od 90 odsto svih mogućih operativnih tehnika u kardiohirurgiji. Već krajem meseca operisaćemo tri pacijenta sa kompleksnim manama od kojih su neki već bili operisani u inostranstvu.

Koliko je napredovala prenatalna dijagnostika i koliku ulogu ima u otkrivanju urođenih anomalija na srcu?

– Većina žena, nažalost, nema pristup fetalnoj dijagnostici, jer fetalnu kardiološku dijagnostiku mogu da rade samo specijalizovani kardiolozi, pedijatri. Ginekolog može samo da posumnja na manu, ali on nije ni dovoljno stručan, niti je to njegov zadatak, da u trudnoći prepozna urođenu anomaliju na srcu nerođene bebe.

Kada postoje razlozi da se posumnja na postojanje srčane mane ploda?

– Ako je u porodici bilo takvih slučajeva, ili ako je, recimo, prethodno dete imalo srčanu manu, zatim, ako je trudnica starija prvorotka, ili kod nekih komplikovanih trudnoća. Kada postoji sumnja, ili je dokazana srčana mana, sa kolegama iz porodilišta „Narodni front” održavamo konzilijum i roditeljima predočavamo šta je u tim slučajevima moguće, a šta ne. Ponekad se srećemo sa situacijama koje ja kao hirurg ne odobravam, a to je kada se žena odluči na prekid trudnoće, iako su mane koje su otkrivene kod ploda, izlečive.

Da li uvek možete precizno da utvrdite da majka nosi plod sa srčanom anomalijom?

– Uvek postoji doza sumnje, jer se dijagnostika radi kroz trbuh majke, kroz nekoliko slojeva tkiva, pa nije uvek jednostavno utvrditi da li srčana mana postoji ili ne. Nekada, i kada se sumnja na anomaliju, dete se rodi potpuno zdravo, dok se ponekad iz naizgled potpuno zdrave trudnoće rodi dete sa srčanom manom.

Kojim metodama se dijagnostikuju srčane mane ploda u trudnoći?

– Različiti testovi tokom trudnoće mogu da dovedu do sumnje na postojanje anomalije srca, ali fetalni ultrazvuk srca koji rade kardiolozi, može da pokaže jasne deformacije u radu srca. Na ultrazvuku se vidi usporen ili ubrzan rad srca, ali ni to ne mora uvek da bude jasno, jer se plod pomera, nije potpuno miran i može da se prikaže pogrešna slika. Dalje, fiziologija, odnosno način ponašanja fetusa u stomaku potpuno je drugačija nego kad se dete rodi. Jer, dete u utrobi ne diše, pa neke mane čija je osnova protok krvi kroz pluća, ne pokazuju svoje karakteristike dok se dete ne rodi.

Jesu li sve srčane mane izlečive?

– Iz perspektive kardiohirurgije ne postoje mane koje ne mogu da se operišu. Sve se može rešiti, sa manjim ili većim rizikom. Isto tako, postoje mane, koje uz najbolje lečenje daju neka ograničenja u životnim sposobnostima. Zato mi sve pacijente, kandidate za operaciju, po nekoliko puta pregledamo, jer ne može se kod tako malog deteta olako upristupiti intervenciji koja je agresivna po njegov organizam. Uostalom, i stanje pacijenta može vremenom da se promeni.

To znači da neke mane mogu spontano nestanu?

– Ne baš da nestanu, već da se ublaže. Iz tog razloga pre svake operacije „tri put merimo” pre nego što dete odvedemo na operacioni sto.

Koliko operisanih bude potpuno izlečeno nakon intervencije?

– Za trideset odsto operisanih smatra se da su potpuno izlečeni, i da im ne treba dodatna terapija. Ostali moraju redovno da se kontrolišu, a trećina od njih zahteva intenzivnu doživotnu terapiju.

Kada pacijente morate da šaljete na intervencije u inostranstvo?

– Postoje neke vrlo retke operacije koje mi možemo tehnički da podržimo, ali nemamo puno iskustva sa njima, pa takve slučajeve šaljemo u centre gde se ove operacije češće izvode. To su slučajevi kada treba da se rade treće ili četvrte reintervencije, mada smatram da je bolje da se za određene srčane mane, za čije operacije postoje dobri uslovi kod nas, dovode stručnjaci u naše centre. Tako pacijenta ne bi morali da transportujemo u inostranstvo, za državu bi to bilo jeftinije, a na kraju krajeva i mi bismo nešto naučili od tih stručnjaka. Mi smo to u Institutu i uspeli, tako da, na primer, nijednog pacijenta sa inače teškim, valvularnim srčanim manama nismo poslali u inostranstvo na lečenje.

Da li su sve srčane mane za operaciju?

– Ne, jer veliki broj mana ne daju uvek simptome, iako su možda za operaciju. Neke srčane mane se otkriju u odraslom dobu, iako je to ređe.

Kada se obično otkrije da je srčana mana postojala još od rođenja?

– Dešava se, na primer, da sportisti, fudbaleri od rođenja imaju blagu srčanu manu koja se nije prikazala dok nisu počeli profesionalno da se bave sportom. Blage srčane mane pod velikim fizičkim naporima dođu do izražaja i postaju ozbiljne mane.

Kakav je kvalitet života pacijenata koji su u detinjstvu operisali srčanu manu?

– To nisu jednostavne operacije, one se rade na vitalnom organu, i na nezreo organizam, kakav je kod tek rođene bebe, može da dođe do izvesnih posledica. Određene inostrane studije pokazale su da su deca koja su operisana u ranom uzrastu, kasnije češće imala disleksiju, čak i niži nivo inteligencije. Jer, tokom operacije, detetu se zaustavlja krvotok koji se prebacuje na veštačko srce i pluća. Što je dete mlađe, to su opasnosti od posledica veće. A, kod malih nezrelih organizama nikad nešto ne možemo da predvidimo sa sigurnošću.

Sa četvoro kolega iz Instituta bili ste i jedan od predavača na poslednjem Kongresu dečje kardiohirurgije u Kejptaunu. Kakve su novine u ovoj oblasti?

– Mogli smo da se upoznamo sa operativnim zahvatima izlaznog trakta leve komore, što su dosta teške i složene anomalije. Ta deca često idu na ponavljane intervencije. Ove operacije nisu rutina, i rade se samo u nekoliko specijalizovanih centara u svetu.

KOJA deca se pravo iz porodilišta šalju na hitnu operaciju? 

– Urgentna su stanja kod hipoplazije levog srca, gde je jedna strana srca potpuno zakržljala. 

To su stanja koja se do pre petnaestak godina nisu ni operisala. 

To su mane koje, ako se ne operišu za dva do tri dana, beba neće preživeti. 

Ove operacije su veoma rizične, i zahtevaju kasnije dodatne operacije.