Romi ne kradu decu ili, tačnije: ne kradu ih ni manje ni više nego ne-Romi. Pa ipak, pre 65 godina, kad sam bio dete, govorili su mi da će me, ne budem li dobar, odneti baš Romi a ne neki drugi ljudi. Čujem da i danas pojedini roditelji plaše decu na isti ili sličan način (u moje vreme, Romi su decu krali da od njih prave sapun, ne znam kako je sad).
Otkada i otkuda ova praksa u Srbiji? Da li su i moji roditelji kao mali verovali da Cigani kradu decu? A moji babe i dede, prababe i pradede?
Verovanje da Romi kradu decu postoji u svim evropskim i mnogim vanevropskim društvima i kulturama. Zahvaljujući brojnim istraživanjima, danas znamo kada i kako se ono pojavilo, koje je oblike poprimalo i kakve je recidive ostavilo do dana današnjeg.
Kada su se pojavili u zapadnoj Evropi (15. vek), Romi su vrlo brzo bili socijalno marginalizovani i stigmatizovani, po istom obrascu po kome se hrišćanska zajednica odnosila prema Jevrejima. Najteža od brojnih stereotipnih optužbi protiv Jevreja bila je da ubijaju hrišćansku decu a njihovu krv koriste u svojim verskim ritualima. A Romi su optuživani da hrišćansku decu kradu i prodaju Jevrejima (ili ih sami koriste, za prošnju ili drugi rad). Niko manji nego Luter je u jednoj propovedi (1528), izjednačujući Jevreje i Rome kao lutalice i neprijatelje Hrista, ove druge, pored brojnih drugih nepočinstava, optužio za krađu dece.
Foto: Pixabay
Verovanje da Romi kradu decu se, izgleda, prenosilo i učvršćivalo prvenstveno preko lepe književnosti. Jedan nemački autor je ubedljivo pokazao da se motiv ukradenog deteta ne javlja u narodnim umotvorinama, a da se prvi put sreće u Servantesovoj noveli „Cigančica” (La Gitanilla, 1613), pa zatim prolazi kroz bezbrojne varijacije (npr. Minjon iz Geteovog Vilhelma Majstera, 1795) i kulminira u poplavi petparačkih romana koja traje od kraja 18. veka do manje-više danas, naročito u književnosti za decu i omladinu.
S vremenom, priča o ukradenom detetu postaje sve zloćudnija. Servantesovu junakinju Romi odgajaju s mnogo ljubavi a na hepiendu se ona udaje za lepog plemića. U dečjoj književnosti, međutim, sudbina ukradenog deteta se pogoršava: ne samo što ostaje bez roditeljske ljubavi, nego se Romi prema njemu odnose surovo i primoravaju ga da privređuje. Zapravo, priča o ukradenom detetu postaje jedno pedagoško sredstvo, pretnja neposlušnoj deci: ne budeš li dobra, odneće te Cigani.
U drugoj polovini 19. veka, fikcija o ukradenom detetu prelazi iz literature u medije i postaje „stvarnost”. Novine redovno objavljuju „vesti” o detetu koje su ukrali Romi, uz navođenje datuma, mesta i imena, nudeći tako neoborive „dokaze” za romska zlodela. To, naravno, dovodi do povremenih moralnih panika, pa i do nasilja prema demonizovanim Romima, naročito od kraja 19. i u 20. veku, kada verovanje o inferiornosti i zloćudnosti Roma dobija „naučno” utemeljenje u eugeničkim i rasnim teorijama. Ovaj proces kulminira u vremenu između dva svetska rata i završava se nacističkim genocidom nad Romima.
Zanimljivo je da u zapadnoj Evropi, kako u književnosti tako i u medijima, standardna optužba protiv Roma za krađu dece ne uključuje optužbu da oni tu decu oslepljuju ili na drugi način sakate – dovoljno je što ih odvode od roditelja i eksploatišu. Međutim, u Srbiji je upravo sakaćenje bilo obavezan i bitan element priče o ukradenom detetu.
Kada se i kako javlja motiv ukradenog (i osakaćenog) deteta u Srbiji? Treba imati na umu da je, sve do 19. veka, položaj Roma u Osmanskom carstvu bio znatno povoljniji nego u hrišćanskim zemljama zapadne Evrope: mada socijalno marginalizovani, izolovani i stigmatizovani, Romi su tu uživali kakvu-takvu pravnu zaštitu i nisu trpeli sistematske progone i pogrome. Isto važi i za Srbiju kao osmansku provinciju, kako pre tako i posle sticanja autonomije.
Ovim se neće reći da u Srbiji nije bilo predrasuda prema Romima. Naprotiv, za njih je u zvaničnim aktima naglašavano da su „zli podanici” i „očovadni” ljudi, a naročito im je pripisivana sklonost prema krađi. U žalbama podnetim Svetoandrejskoj skupštini 1858. godine u kojima se zahteva prinudno naseljavanje Roma kaže se da „njihov skitnički život škodi okolini u kojoj su: jer oni, nastanivši se na svojim čergama kod neke obštine, ovu svojom krađom ugnjetavaju”. 4 U zvaničnoj policijskoj prepisci su „Rom” i „konjokradica” maltene sinonimi. 5 U školskim čitankama su štampane stereotipne priče o „Cigančetu koje krade”. Doduše, Prosvetni savet je 1882. godine predložio da se one izostave, jer „ima mesta gde i Cigani idu u našu školu”, pa „iako Cigani imaju naviku da kradu, opet bi njihovu decu trebalo poštedeti od poruge kojoj se izlažu pred celom školom kad se ti člančići čitaju”. 6
Ukratko, do pred kraj 19. veka izvori redovno optužuju Rome za krađu, ali ne i za krađu dece. Ovo uprkos činjenici da je i u Srbiji postojalo neko difuzno verovanje da Romi kradu i decu.
Prema jednom člančiću o svojstvima oraha iz 1862. godine: „Kažu, da Cigani ukradenu decu tom vodicom [sokom oraha] umivaju ili tim mesom [oraha] lice pomažu, i teško je poznati da nisu njihova”. No, bez obzira na ovo verovanje, u izvorima nema traga da su Romi krali decu ili da su pod takvom optužbom gonjeni i/ili linčovani, kao što se događalo na zapadu, a od kraja 19. veka i u Srbiji.
Foto: Pixabay
Meni nije poznato nijedno delo iz srpske književnosti u kome se javlja motiv romske krađe deteta. Naprotiv, u noveli „Poslednji Altomanović” (1856) srpsko – i to plemićko – dete koje Romi vode sa sobom nije ukradeno nego spaseno. Kada mu Turci („divljacima podobni ljudi u dugim čekinjastim bradama”) pobiju porodicu i spale očinski dvor, malog Altomanovića iz požara spasava i usvaja Pasman, „poglavica ciganske družine od trideset glava” i, sve u svemu, pozitivan lik.
Pored ovoga, u Vojvodini su još od početka 19. veka bile popularne zbirke manje-više duhovitih anegdota o Romima, ali ni u njima nema pomena o krađi dece, a Romi su, mada s visine, prikazani sa simpatijama. Slične anegdote je od kraja 1870-ih godina redovno donosio Starmali, list Jovana Jovanovića Zmaja.
Motiv ukradenog deteta se u Srbiji javlja tek krajem 19. veka, i to u dnevnim novinama u formi „vesti”, a zatim u petparačkoj literaturi, da bi se u prvoj polovini 20. veka razvio u čitav jedan kriminalistički žanr. Tu Romi kradu decu da bi ih oslepili ili na drugi način obogaljili, pa onda koristili za prošnju, ali u poslednjem trenutku, sile dobra – najčešće oličene u policiji – sustižu Rome i spasavaju dete. U drugoj varijanti, davno ukradeno i već obogaljeno dete bude prepoznato i vraćeno u okrilje porodice. U obe varijante, Rome sustiže pravedna kazna.
Novinske vesti o krađi dece bile su izmišljene ili bar grubo iskrivljene i preuveličane: u njima se briše granica između realnosti i fikcije. Najranija koju sam našao je iz 1889. godine. Pod naslovom „Ukrađena dva Srpčeta” dopisnik javlja da je u Varvarinu vlast „pronašla jedno slepo Srpče koje je ciganin ukrao i oslepeo pre dve godine”, a u Kruševcu je „tako isto uhvatila jednog ciganina koji je ukrao jedno dete”.
Iako je vest potpuno izmišljena, u njoj se navode jezivi detalji o sakaćenju dece: „Izgoreo mi je oči žigom usijanim”; „Ciganin je [detetu] noge burgijom izvrteo, da bi osakatilo, [a] kad mu je noge vrteo metnuo mu je na glavu negašen kreč”.
Ovakvi podrobni opisi postali su obavezno mesto u stotinama sličnih „vesti” u narednih pedesetak godina: „Svezanom jadničetu metnu na oba oka po jedan grumen negašenog kreča pa preko toga stegnu kakvu krpu. Jadno dete vrišti i lije suze, a njegove suze gase kreč, koji počinje da kipi i ključa te mu sagoreva oči. … Ima i takvih cigana skitača koji svoje žrtve oslepljivaju pomoću usijanog gvožđa, ali to ide zametnije i sporije te se i ređe upotrebljuje”; „Cigani su oslepili ovu devojčicu pošto su joj usput sipali u oči neki prašak”; „Mala Marija kaže da je Ciganka pokušala da joj jednom velikom iglom izbode oči”. 12
Ovakvi podrobni opisi postali su obavezno mesto u stotinama sličnih „vesti” u narednih pedesetak godina: „Svezanom jadničetu metnu na oba oka po jedan grumen negašenog kreča pa preko toga stegnu kakvu krpu. Jadno dete vrišti i lije suze, a njegove suze gase kreč, koji počinje da kipi i ključa te mu sagoreva oči. … Ima i takvih cigana skitača koji svoje žrtve oslepljivaju pomoću usijanog gvožđa, ali to ide zametnije i sporije te se i ređe upotrebljuje”; „Cigani su oslepili ovu devojčicu pošto su joj usput sipali u oči neki prašak”; „Mala Marija kaže da je Ciganka pokušala da joj jednom velikom iglom izbode oči”. 12
Cilj ovih izmišljotina bio je da podstaknu rasnu netrpeljivost i mržnju i da pozovu na odmazdu prema Romima. U već citiranoj prvoj vesti motivi decokradica su ovako opisani: „bezdušni ciganin [detetu] oduzme vid radi svoje špekulacije, jer neće da radi teže poslove već hoće olako da živi, da ga slepo dete hrani i troškari”. A poruka autora je: „Ja na ovako što ne znam šta bi rekao do: Majke čuvajte decu, a cigane zločince najteže kazniti”.
Stalnim ponavljanjem u štampi, priče o deci koju su ukrali i oslepeli Romi dobijale su na uverljivosti i doprinosile stigmatizaciji romske populacije.
Nisu samo neuki i povodljivi čitaoci verovali u njih. Tihomir Đorđević, metodološki potkovan etnolog i jedan od najuglednijih istraživača Roma u tadašnjoj Evropi (doktorirao u Minhenu), koji je inače uvek ispoljavao kritički sud i naučnu objektivnost, napisao je 1908. godine: „Neće biti bez razloga što se često priča da Cigani skitači hoće, u zgodnim prilikama, da ukradu i po koje srpsko dete, pa da ga onakaze ili oslepe i da posle s njim […] trguju ili idu te prose. O ovome se kazuje po celoj Srbiji, a sudske arhive imale bi jamačno izvesnijih podataka o tome”. U daljem tekstu Đorđević, koji je inače najpedantnije istraživao arhivsku građu o Romima, ne navodi nijedan dokaz, ali zato citira nekoliko savremenih novinskih vesti kao i svoje neodređeno sećanje iz detinjstva na događaj u Nišu kada je otac našao oslepljeno dete koje su navodno ukrali Romi.
Nisu samo neuki i povodljivi čitaoci verovali u njih. Tihomir Đorđević, metodološki potkovan etnolog i jedan od najuglednijih istraživača Roma u tadašnjoj Evropi (doktorirao u Minhenu), koji je inače uvek ispoljavao kritički sud i naučnu objektivnost, napisao je 1908. godine: „Neće biti bez razloga što se često priča da Cigani skitači hoće, u zgodnim prilikama, da ukradu i po koje srpsko dete, pa da ga onakaze ili oslepe i da posle s njim […] trguju ili idu te prose. O ovome se kazuje po celoj Srbiji, a sudske arhive imale bi jamačno izvesnijih podataka o tome”. U daljem tekstu Đorđević, koji je inače najpedantnije istraživao arhivsku građu o Romima, ne navodi nijedan dokaz, ali zato citira nekoliko savremenih novinskih vesti kao i svoje neodređeno sećanje iz detinjstva na događaj u Nišu kada je otac našao oslepljeno dete koje su navodno ukrali Romi.
Izveštaji o romskim krađama dece su, učestalošću i dramatičnošću, izazivali talase moralne panike, pa i masovne histerije u javnosti. Kada se, 1927. godine, u okolini Čačka pronela vest da Romi čergari kradu decu, „svet se uplašio […] i zbog toga je zavladala velika uzrujanost u narodu. Cigani su svi u zatvoru”. Pod uticajem takvih novinskih vesti, povodljive osobe su „prepoznavale” ukradeno u svakom detetu koje vide u društvu s Romima, ako im samo ne izgleda dovoljno crno.
Takve situacije su često dovodile do izliva razobručenog nasilja nad osumnjičenim Romima. Na primer, na vašaru u Varvarinu 1933. godine neko je „prepoznao” slepu devojčicu u pratnji dveju Romkinja. Uz uzvike: „Ubijte Ciganke! Ovo je dete Srpče!” i „Udri! Zašto da vade oči?” ostrvljena masa pretukla je na smrt te dve žene i još jednog Roma i pobacala u Moravu celu čergu, sa sve medvedima i majmunima koje su Romi prikazivali na vašaru. Posle mlake istrage i podužeg suđenja, 19 učesnika linča su osuđeni na po osam meseci zatvora. U postupku se pokazalo da je ona devojčica rođena slepa u Rumuniji i da ju je majka dala na usvojenje čergarima iz Srbije jer zbog siromaštva nije mogla da je izdržava. Ubijenu Romkinju je smatrala majkom.
Štampa je izveštavala o sličnim incidentima širom Kraljevine Jugoslavije. Kod Drvara, seljaci su osumnjičili Romkinju da je ukrala dete, pa su je pretukli i vezali za drvo: „svi koji su pokraj hrasta prošli ispljuvali su ciganku”, a odvezana je tek sutradan. I kod Banjaluke su osumnjičeni Romi tučeni, vezivani za drveće i pljuvani, a majka navodno otetog deteta ih je bola pletećim iglama; „tek pred veče seljaci su Cigane predali vlastima”. Na periferiji Beograda su četvorica pubertetlija napala Romkinju s detetom koje im se učinilo suviše belo: „Počeli su je tući. Ona je jaukala, ali se neprestano branila i time dečake samo više razjarivala”.
Ovakvih progona Roma u vremenu između dva svetska rata nije bilo samo u Srbiji i Jugoslaviji nego svuda u Evropi. To je (naročito četvrta decenija 20. veka) vreme autoritarnih i totalitarnih ideologija i režima, vreme diktatura i rasnih zakona, vreme u kome se rasna inferiornost pojedinih manjinskih grupa smatra naučno dokazanom istinom.
Na primer, u Čehoslovačkoj su deca Roma čergara sistematski oduzimana od roditelja i smeštana u državne vaspitne zavode, jer je „kriminalna statistika [dakle, nauka] dokazala da je 56 od sto svih cigana-skitnica umešano u razna krivična dela”, a „cigani-roditelji često namerno sakate svoju decu kako bi ih osposobili za prošnju”.
Stereotipne optužbe protiv Roma u medijima, a pre svega ona za krađu dece, služile su da „opravdaju” odnosno racionalizuju autoritarnu i rasnu antiromsku politiku većine evropskih zemalja, ali i da podstaknu većinsko stanovništvo na nasilje prema njima i tako ga učine saučesnikom, spremnim da toleriše njihovu eksterminaciju u koncentracionim logorima. Na području bivše Jugoslavije, tokom drugog svetskog rata ubijena je skoro jedna trećina Roma. 18
Kada su mi pretili da će me ukrasti Cigani, moji roditelji su ponavljali pretnju koju su, kao i njihovi roditelji, mogli slušati i čitati u detinjstvu.
A za njihove babe i dede ne znam: kada su oni bili mali, novine (kada ih je bilo) nisu donosile priče o romskim zverstvima nad decom. Onda, moji roditelji su slušali da Romi ukradenu decu oslepljuju, a meni je rečeno da od njih prave sapun. To s oslepljivanjem je srpska (i kasnije jugoslovenska) posebnost s kraja 19. veka – ili bar ja nisam naišao na tu optužbu u ono malo literature i medija iz drugih evropskih zemalja što sam pregledao. Ne znam zašto se javila u Srbiji. A ovo sa sapunom potiče od netačne ali posle drugog svetskog rata veoma raširene optužbe da su u konclogorima nacisti, pored ostalog, od ubijenih Jevreja pravili sapun.
A za njihove babe i dede ne znam: kada su oni bili mali, novine (kada ih je bilo) nisu donosile priče o romskim zverstvima nad decom. Onda, moji roditelji su slušali da Romi ukradenu decu oslepljuju, a meni je rečeno da od njih prave sapun. To s oslepljivanjem je srpska (i kasnije jugoslovenska) posebnost s kraja 19. veka – ili bar ja nisam naišao na tu optužbu u ono malo literature i medija iz drugih evropskih zemalja što sam pregledao. Ne znam zašto se javila u Srbiji. A ovo sa sapunom potiče od netačne ali posle drugog svetskog rata veoma raširene optužbe da su u konclogorima nacisti, pored ostalog, od ubijenih Jevreja pravili sapun.
A šta roditelji govore deci ovih dana?
Komentari (0)