Koliko mediji mogu imati negativan uticaj na decu?

U skladu sa evropskim standardima u Srbiji su doneti zakoni koji se bave ovom oblašću, kao što su Zakon o javnom informisanju i medijima i Zakon o elektronskim medijima, koji se oslanja upravo na Direktivu Evropske unije o audiovizuelnim medijskim uslugama. Ovu oblast regulišu i različiti podzakonski akti, kao i medijski kodeksi.

Uprkos tome, kako se navodi u poslednjem izveštaju Regulatornog tela za elektronske medije (REM), u periodu od 2014. do 2017. godine ovo telo izreklo je ukupno 18 mera protiv elektronskih medija u Srbiji. Najčešće, mere su izricane nacionalnoj televiziji Hepi – ukupno deset. Pinku je izrečeno pet mera, a Prvoj tri. Velika većina izrečenih mera, podsećaju nas u REM-u, odnosila se na nepoštovanje propisa koji se tiču zaštite maloletnika.

„Nacionalna Hepi TV i Pink najčešće su upozoravane, odnosno opominjane, zbog kršenja zakonskih odredbi – osam, odnosno pet puta”, navodi se u izveštaju REM-a.

Udruženje novinara Srbije i UNICEF sproveli su analizu medijskih programa 2013. godine i došli su do sličnih zaključaka. Televizije u Srbiji, prema njihovom nalazu, ne pridržavaju se označavanja programa koji nisu preporučljivi za decu, a kod svih televizija, uključujući i javni servis, uočeno je bilo da postoji praksa da se programi koji nisu preporučljivi za decu mlađu od 16 godina, uglavnom serijski program, repriziraju u dnevnim terminima.

Za TV Pink, ocenjeno je u ovoj analizi, karakteristično je emitovanje najvećeg broja rijaliti-formata, koji su često prikazivani u dnevnom terminu, iako neki od njih nisu primereni za celodnevno emitovanje.

Na još jedan problem ukazuje i najnovije istraživanje Centra za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM) koje otkriva da čak i u malobrojnim medijskim sadržajima koji se primarno odnose na decu dominiraju teme sa negativnom konotacijom. Tako su zlostavljanje dece, nasilje, narkomanija i nesreće povod ili centralna tema u čak 56 odsto priloga koje objave televizije sa nacionalnom frekvencijom i dnevna štampa u našoj zemlji, što ukazuje i na zanemarivanje afirmativnih priča koji bi imali pozitivan uticaj na samu decu.

Stručnjaci su jednoglasni – deca se nalaze pod posebnim uticajem medija koji kod njih mogu izazvati i dugoročne posledice. Ukoliko su deca izložena neprimerenim medijskim sadržajima, to može uticati  potpuno negativno na njihov psiho-socijalni razvoj.

„Rijaliti-programi kao najdrastičniji primer promocije moralno vrlo upitnih vrednosti, u tom smislu, posebno su problematični za decu. Poruke koje se kroz takve programe šalju promovišu brz način sticanja bogatstva i popularnosti, vrlo često i verbalno i fizičko nasilje kao prihvatljiv način komunikacije, ističu da je u redu mesecima ne učiniti nikakav profesionalni napor i za to biti nagrađen i posebno daju legitimitet voajerisanju i želji da se zaviti u tuđi intimni život. Imajući sve to u vidu, posledice dugotrajnog konzumiranja rijaliti-programa mogu biti vidljive i kod odraslih”, ocenjuje Bojana Selaković, članica Upravnog odbora Udruženja Roditelj.

Dodatno otežavajuća okolnost za današnju medijsku publiku, pa i decu, kako dodaje, jeste prelivanje sadržaja u različite forme medija. Sve ono što se desi u živom prenosu rijaliti-programa na nacionalnoj TV stanici, praktično odmah postaje dostupno na internetu i komentarisano na društvenom mrežama i naslovnicama dnevne štampe.

„Onaj ko ne prati televizijski prenos, vrlo teško će se izolovati od informacija iz aktuelnih rijaliti-programa ako koristi internet ili kupuje bilo šta na kioscima. U strahovitoj trci za održivost i publiku, sami mediji nisu preterano zainteresovani za zaštitu dece od neprimerenih sadržaja. Zato je najveća odgovornost na roditeljima da najpre svojim primerom deci ukažu na neprimerene medijske sadržaje, a onda i pomognu da izgrade kritičku svest o svemu što se kroz medije plasira”, naglašava naša sagovornica iz Udruženja Roditelj.

Na internetu i u štampi za sada je teško upozoriti na sadržaj koji nije prilagođen deci, ali zato barem na televizijama postoji sistem označavanja TV programa koji može štetiti deci i koji počiva na podeli odgovornosti između regulatora, medija i roditelja, odnosno dečijih staratelja.

Starosna oznaka koja je zvučno najavljena i vidljiva na ekranu treba da bude upozorenje i dobra smernica za odabir TV sadržaja za gledanje. Na osnovu informacija koje imamo treba da odlučimo da li je bezbedno ostaviti dete pred TV ekranom, odlučiti se za zajedničko gledanje radi eventualnih objašnjenja ili prebaciti kanal, ugasiti televizor, jer sa radi o programu koji nikako nije namenjen našem detetu, navodi se u analizi UNS-a i UNICEF-a.

Obaveza medija je i da se najava programa koji nosi starosnu oznaku objavljuje isključivo u vreme dozvoljeno za emitovanje tog programa. TV program sa oznakom 12 može se emitovati u vreme kada se očekuje da deca prate program uz roditelje, sadržaj sa oznakom 16 može se emitovati samo između 22 sata i 6 ujutro, a onaj sa oznakom 18 može se emitovati samo između 23 sata i 6 ujutro. Oznake treba da su prisutne sve vreme trajanja programa.

Razvojni psiholog Nada Korać je, tokom kampanje koju su ovim povodom realizovali REM, UNS i UNICEF pre dve godine, rekla da nije dovoljno da roditelj kada vidi oznaku da program nije preporučljiv deci mlađoj od 12 godina jednostavno kaže – nemoj ovo da gledaš.

„Roditelj treba više da bude aktivan, ne da samo kaže ovaj program ne smeš da gledaš. Oznaka treba da bude povod za dijalog, a ne da roditelji igraju ulogu saobraćajca pa kada vide crveno svetlo kažu da ne sme da se prelazi ulica. Roditelji oznake treba da koriste kao povod za dijalog sa detetom u kojem će i saznati nešto o detetu i detetu pružiti podršku u potencijalno traumatičnoj situaciji”, ocenila je tada Korać.

Jedan od predloga stručnjaka jeste i da deci, za početak, ne treba dozvoliti da gledaju TV uveče pred spavanje. Najpre, kako kaže pedagoškinja Jelena Holcer, sadržaji koji su u večernjim terminima su uglavnom prilagođeni odraslima, a neretko su previše stresni i za odrasle kojima su namenjeni.

„Sadržaji koje upijamo pred san se utiskuju i utiču ne samo na kvalitet spavanja već i na našu opštu percepciju. Zato se za decu pred spavanje uvek preporučuju lagani sadržaji i rituali sa roditeljima, kao što su zajedničko pričanje priča ili čitanje bajki”, savetuje Holcer.

Ona dodaje da je dokazano da deca koja su gledala dečje obrazovne emisije bolje čitaju i imaju razvijenije verbalne veštine od dece koja gledaju samo crtane filmove i programe za odrasle.

„Kako ne traži nikakvu mentalnu aktivnost, TV može delovati kao ublaživač stresa, kako za odrasle, tako i za decu. Upravo zato, za decu su preporučljivi dokumentarni naučni programi, ekranizovane bajke, emisije o životinjskom i biljnom svetu. Sa druge strane, deca ne bi smela da gledaju informativne emisije (vesti, dnevnik) jer nemaju iskustva i znanja koja imaju odrasli pa je ono što čuju za njih zbunjujuće i zastrašujuće, kao ni akcione, filmove naučne fantastike ili horor filmove. Najveći rizik od preteranog gledanja TV je kada se izgubi selektivnost u izboru  sadržaja, a TV postane važan gotovo kao da je član porodice”, upozorava naša sagovornica.

Kroz različite analize, postojale su preporuke da u sistemu označavanja poseban značaj ima oznaka UR (učešće roditelja), koja roditeljima otvara značajne mogućnosti za stav i intervenciju primerenu osobenostima i potrebama sopstvenog deteta. Ova oznaka trebalo bi da sugeriše zajedničko gledanje televizije i razgovor o onome što se gledalo jer tako detetu može pomoći da to bolje razume, a roditeljima može otvoriti dodatna vrata u njegov svet. Elektronski mediji, ipak, ovu preporuku još nisu počeli da primenjuju. 

Ovaj tekst nastao je u okviru projekta koji sprovodi Centar za profesionalizaciju medija i medijsku pismenost (CEPROM), a koji je sufinansiran iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu i ovom tekstu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.

Povremeno prikazivanje umerenog nasilja i posledica nasilja. Izuzetno kratko prikazivanje teškog nasilja i njegovih posledica, ako je opravdano obrazovnim ciljem. Nagoveštaj seksualnog nasilja. Nago ljudsko telo, bez seksualnih konotacija. Povremeno i diskretno prikazanu seksualnost. Zastrašujuće scene, bez naglašavanja i učestalog prikazivanja. Prikazivanje pušenja i zloupotrebe opojnih droga i alkohola, ali ne učestalo, niti prikazano na zabavan način. Opasno ponašanje, ali bez detaljnog prikazivanja i davanja pozitivne konotacije. Diskriminatorske postupke ne sme da prati pozitivan stav. Umereno nepristojno ponašanje.

Detaljno prikazano teško nasilje i njegove posledice. Seksualno nasilje u manjem obimu. Nago telo, bez detaljnog prikazivanja, u seksualnom kontekstu. Zastrašujuće scene, intezivne i učestale. Zloupotreba droge, alkohola, pušenje, učestalo prikazani, ali bez pozitivnog stava prema takvom ponašanju. Opasno ponašanje detaljno prikazano, bez stavljanja u pozitivni kontekst. Diskriminatorski postupci uz nasilje, ali uz negativan stav uzimajući celokupan programski sadržaj. Učestalost veoma nepristojnog ponašanja.

Detaljno prikazano teško nasilje i njegove zastrašujuće posledice. Seksualno nasilje, patnje žrtve. Detaljno prikazivanje seksualnosti, erotskih sadržaja. Veoma detaljno i intenzivno prisustvo zastrašujućih scena, zloupotrebe droga, alkohola, bez izraženog negativnog stava prema takvom ponašanju. Detaljno prikazivanje opasnog i diskriminatornog ponašanja, bez otklona da se radi o negativnom ponašanju. Prikazivanje najgrubljeg nepristojnog ponašanja, uz moguću agresiju i uvredu drugih.