Kocka u nosu, srce u peti

A i taj lego, ma bio je na podu samo pet minuta, koliko je Sofiji trebalo da shvati da od Filipa neće moći da ga slaže. Ma, ni toliko. Odmah sam sklonila.

Sto posto nije ništa, govorim sebi dok po ko zna koji put za ove dve i po godine,koliko već moj Fićko žari i pali ovim svetom, u panici s njim letim kod lekara. Ovog puta pravo na ORL.
 

Dobar dan, dobar dan, moje dete plače, jako ga boli nos, ne da mi da mu stavim fiziološki, a, znate, pun mu je nosić…Znate, on ima samo dve i po godine, razuman je, jede sam, sasvim sam sigurna da mu nikad ne bi palo na pamet…Od straha postajem logoreična.

Filip pored jezera u koje, srećom, nije upao

Držite mu čvrsto glavu, sestro, kaže doktor i uzima rinoskop. To je onaj aparat što se gura u nos, a na kraju ima reflektor. Filip već vrišti iz petnih žila.

Nisam imala pojma da nos može toliko da se raščepi. Mislila sam da će mu popucati koža. Nemiran je jako, znate, nastavljam ja u panici dok ga čvrsto držim u rukama….Do sada je imao opekotine drugog stepena na ruci, četiri kopče na glavi, longetu na nozi, sručio je na sebe televizor, onaj veliki kad je bio kod bake i deke, uganuo je i mali prst na ruci…
 

Imamo i starije dete, znate, isto smo ih vaspitali, ona je mirna, nikad to nije radila, mislim, i on je dobar, jako je nežan, sigurna sam da nikad ne bi… izgovaram ovo poslednje više da bih ohrabrila sebe…Malo mi fali da se raspadnem, baš tu, baš u bolnici, baš kad treba da budem potpuno pod kontrolom.
 

Doktore, nije logično da on sam sebi, jel…

Gurne kocku u nos, jel? E pa jeste!

Tvrdi predmet, crvene boje, prilično duboko, sigurno govori doktor sestri i okreće se da uzme nešto što liči na pincetu, ali veliku, konjsku.

Filip vrišti i dalje, ja se prezojavam, pretpostavljajući šta ga čeka. Samo da ovo prođe, mislim se. Sestro, držite ga čvrsto, ovo će ga boleti. A i jako je opasno, samo da znate, obraća se meni.

Jadno moje dete, stežem ga što jače mogu…Imam potrebu doktoru da kažem da bude nežan prema njemu, da mu ispričam sve svoje strahove, da mu kažem kako nije on kriv, da mu gentika ne ide u prilog, da mu kažem kako je
Filip kao beba bio jako bolestan i da smo se u jednom trenutku jako brinuli za njega…da je sa samo godinu i po dana operisan, da se svojski trudimo da zbog svega toga ne budemo popustljivi prema njemu, da ga toliko volimo i da se toliko brinemo za njega da nam se srce steže kad ga grlimo, da samo tako može da zaspi…Sad već brišem suze.

Ko bi rekao da toolika kocka može da stane u toliki nos?
 

Ne znam da li ćemo moći da izvadimo, previše je duboko…doktor izgovara, a ja se osećam kao da me udaramaljem po glavi. O ne, agonija se nastavlja…

Drž, ne daj, vuci, tegli, kupiće ti mama nešto kad izađeš, smiri se, ubeđuje ga doktor, opet, drž, ne daj, vuci, tegli, imam utisak da sve ovo traje satima, iiiiiiii…kocka je napolju. Pakujem je u belu salvetu, valjda da je čuvam, kao suvenir, nemam pojma. Osećam kako mi polako otkazuju svi mišići u telu.

Hrabar je, junački je izdržao, hvali ga doktor, pomirljivim tonom. I moje dete ima toliko godina, nastavlja…Odvedite ga da nešto pojede, kupite mu nešto…

Šta!?? Kakva kupovina, odmah u kaznu, da zapamti ovo, ubacuje se sestra, znatno starija od mene i doktora, dok mu pokazuje ogromnu iglu kojom će ga sledeći put bocnuti kad bude tako nešto uradio. Nesvesno mu stavljam ruke na oči, da je ne vidi. Dovoljno mu je za danas, dovoljno mu je za ceo život.

A i meni, bogami.

Sandra Subotin