Ko je sad ova beba ovde?

Od toga kako pripremimo starije dete na uvećanje porodice za još jednog člana, način na koji komuniciramo sa njim, pa i sama organizacija života u porodici sa novorođenčetom, u velikoj meri doprinosi tome kako će se starije dete ponašati, osećati i kako će prihvatiti brata ili sestru. Ukoliko je dete malađe od tri godine, često se dešava da njegova adaptacija na novog člana duže traje (mada nema pravila), jer mu je teže da shvati šta se zapravo dešava i zbog čega je došlo do toliko promena.

Neophodno je pripremu starijeg deteta započeti još tokom majčine trudnoće. Informisanje deteta da će dobiti brata ili sestru, treba usmeriti ka tome koje će sve konkretne promene nastupiti. Umesto da pričamo detetu o tome da će voleti bebu, igrati se s njom, akcenat staviti na ono što nas zapravo u realnosti očekuje, npr. da će majka morati u početku više pažnje da posveti negovanju i hranjenju bebe, jer je ona mala i ne može bez pomoći odraslih to sve da uradi. Mnogi roditelji, iz najboljih namera često preteraju u pričanju o dobrim stranama kada novorođenče stigne u dom, o ljubavi koju će imati prema bratu ili sestri, zajedničkoj igri i sl. Može se desiti da se dete oseća iznevereno kada se beba rodi, upravo zbog prevelikih očekivanja koja ima, pa umesto da se igra sa njom, kako mu je ranije obećavano, svi mu govore „pusti je”, „odmakni se” i sl. Dete koje je dobilo brata ili sestru ne mora odmah da ispoljava veliko interesovanje ili ljubav prema bebi. To je proces koji se razvija i nekoj deci je potrebno više vremena da upoznaju sopstvene doživljaje i osećanja u vezi sa novonastalom situacijom.

Dok očekujemo bebu, poželjno je uključiti starije dete u opremanje kutka za novorođenče. Ono može nešto da nacrta, zalepi neku sličicu, napravi igračku… Možemo povesti dete u kupovinu stvari za novorođenče, gde je u prilici da odabere npr. nešto od garderobe za bebu, flašicu, igračku i sl. Na taj način će se dete osetiti važnim i ravnopravnim članom porodice koja uvažava njegovu ulogu u ovim važnim porodičnim trenucima.

U početku je jako važno kako komuniciramo sa starijim detetom, jer mi načinom na koji formulišemo rečenicu u velikoj meri možemo doprineti tome da dete mlađeg brata ili sestru doživi kao „uljeza”. Treba da izbegavamo situacije u kojima „bebu okrivljavamo za sve”. Npr. „Ne mogu sad da se igram s tobom, vidiš da hranim bebu”, umesto toga adekvatnije je reći „Trenutno su mi ruke zauzete…” ili „Ne možemo da idemo napolje, beba mora da spava”, veći efekat će imati rečenica „Ići ćemo napolje kad se tata vrati s posla”. Na taj način dete neće steći utisak da je beba centar sveta. Ovakvim rečenicama u kojima se „ceo svet vrti oko bebe” pravimo kontekst u kojem za kasnije može da se razvija rivalitet među decom. Rivalstvo između dece najčešće potiče od njihove potrebe za ljubavlju i pažnjom od strane roditelja. Ponekad deca razvijaju razne strategije ponašanja kako bi zadobili roditeljsku ljubav i pažnju, a to nam često predstavlja velike izazove u roditeljstvu sa kojima kasnije ne znamo kako da se nosimo.

Važno je uvažavati osećanja starijeg deteta. Svi su mu pričali da će voleti bebu, ali ono ne mora nužno da oseća ljubav, može da oseća npr. ljubomoru. Zbog toga je važan način na koji mu pokazujemo da ga razumemo i da ga ne kritikujemo i odbacujemo zbog osećanja koje ima. Umesto rečenice: „Ne galami, probudićeš bebu!”, adekvatnije je reći „Znam da ti je teško da budeš miran dok beba spava” ili „Razumem da ti je potrebno vreme da se navikneš na to da je sada i beba sa nama”. Nekada rečenica koja u sebi ima poruku čija je suština razumevanje deteta, može da bude mnogo delotvornija od instrukcija npr. „Zabavi se nečim drugim” ili „Strpi se još malo, evo stižem” i sl.

Takođe je važno i detetu dati afirmativan komentar svaki put kad uradi nešto za bebu što nam se dopada: „Baš si je lepo nasmejao”, „Kako si joj lepo privukao pažnju” i sl.

Ukoliko je moguće, korisno je obezbediti da starije dete svaki dan bude nasamo sa ljudima koji su mu značajni i koje voli – na prvom mestu sa mamom, tatom, a zatim i drugim ljudima koji su bitni u njegovom životu (npr. baka i deka), pa neka je u pitanju i samo par minuta dnevno. Iako, mama u prvim mesecima dok je beba mala, nema puno slobodnog vremena, uvek se mogu pronaći neke porodične aktivnosti koje mogu da obavljaju zajedno. Neke od njih su uključivanje deteta u pripremu hrane (zajedničko kuvanje), ili zajednički odlazak na pijacu.

Polazak starijeg deteta u vrtić u periodu kad se beba rodi često nije najbolje rešenje, jer dete može da se oseti zapostavljeno, pa čak i odbačeno, misleći da je beba sada čitav mamin svet u kojem nema više mesta za njega. To sve otežava adaptaciju deteta na novu sredinu. Ukoliko je dete već pohađalo vrtić i adaptirano je, treba proceniti da li je za dete bolje da održi rutinu koju je već imalo, ili je ipak bolje da neko vreme ostane kod kuće, dok se svi ne uhodaju i prilagode.

Naravno da je svako dete različito i svako se prilagođava na novonastalu situaciju na način koji je samo njemu svojstven, ali poruke koje upućujemo starijem detetu, u kojima mu stavljamo do znanja da ga razumemo i bezuslovno prihvatamo sa svim njegovim osećanjima i mislima, biće od neprocenjivog značaja za razvijanje odnosa sa detetom iz kojeg će ono naučiti važne životne lekcije.

Katarina Majkić, pedagog, praktičar terapije igrom, transakcioni analitičar-savetnik

Play Centar Novi Sad

(Centar za razvoj potencijala dece i mladih „Play”) Novi Sad