Roditelji i javno mnenje su sablažnjeni i začuđeni nasiljem koje se „desilo” (pošto se kod nas sve nešto „dešava” – rat, sankcije, bombardovanje), pa tako nesnađeni i oni traže „glavu” i postavljaju pitanje odgovornosti. Možemo primetiti – zadivljujuća sabornost nastavnika, roditelja i zajednice. Ideal je skoro pa ostvaren, samo fali jedna sitnica kako bismo do konačne utopije dobacili, a ta „sitnica” su učenici.
Daj, baba, glavu
Danima mi usred ove prosvetarske nebajke odzvanja u glavi rečenica iz bajke „Zlatna jabuka i devet paunica” i scena u kojoj je sve kolac do koca i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila i ovaj je kolac sve jednako vikao: „Daj, baba, glavu”.
Upirući prst tamo negde u nekog apstraktnog, tražeći krivca „iza sedam brda i sedam gora”, i prosvetni radnici, i „probuđeni” „glas naroda” neodoljivo me podsećaju na staricu iz bajke koja je surovo kaznila mladiće koji joj nisu uspeli kobilu sačuvati.
Foto: Freepik
Dakle, u društvu vlada zaglušujuća atmosfera linča i leleka u sveopštoj potrazi za „glavom”, a sa namerom da se osudi čin nasilja. Pedagoški, nema šta.
Lament prosvetnog radnika konačno treba da se čuje, zgodna je prilika da pokažemo kako smo nemoćni, jadni, žrtve, obespravljeni, i kako istovremeno vapimo i za „glavom” i za nekim ko će nam vratiti dostojanstvo.
Ako otvoreno govorimo iz pozicije „stvari” kojoj neko treba da vrati dostojanstvo, mi šaljemo užasnu poruku učenicima. Želimo da se upustimo u borbu kao „predmeti”, kako bismo kasnije postali dostojanstvena ljudska bića.
Insistiramo na slobodi, ali odgovorne tražimo izvan nas samih. Roditelji i javno mnenje su sablažnjeni i začuđeni nasiljem koje se „desilo” (pošto se kod nas sve nešto „dešava” – rat, sankcije, bombardovanje), pa tako nesnađeni i oni traže „glavu” i postavljaju pitanje odgovornosti.
Možemo primetiti – zadivljujuća sabornost nastavnika, roditelja i zajednice. Ideal je skoro pa ostvaren, samo fali jedna sitnica kako bismo do konačne utopije dobacili, a ta „sitnica” su učenici.
Verovatno su i oni pomalo zbunjeni, možda i uplašeni dok traje sveopšta hajka. No, ostavimo utopiju postrani, i vratimo se realnosti, odnosno nasilju koje nije zabeleženo nijednom kamerom, a kojem su svedočili mnogi učenici, i učili po modelu.
Foto: Freepik
Dragi roditelji i javno mnenje, vršili ste nasilje svaki put kada ste :
‒ urgirali da se nekom učeniku popravi ocena;
‒ lažno pravdali izostanke;
‒ lagali, štiteći „interes” učenika;
‒ radili zadatke i pisali teme koje su učenici podmetali kao svoje;
‒ omalovažavali nastavnike pred decom;
‒ izbegavali odlazak na roditeljske sastanke;
‒ insistirali i tražili vezu da baš taj učitelj, a ne neki drugi uči vašu decu, jer taj drugi „nema pojma”;
‒ govorili da su nastavnici neradnici;
‒ ohrabrivali nasilno ponašanje dece;
‒ nasilno se ponašali prema deci;
‒ mogli da učinite neko dobro delo, a niste…
Drage koleginice i kolege, vršili ste nasilje svaki put kada ste:
‒ nakon urgiranja popravljali ocene;
‒ preglasavali ocene kolega;
‒ poklanjali ocene kako biste prikrili nerad;
‒ prihvatali lažna opravdanja;
‒ lagali, štiteći „interes” učenika;
‒ ocenjivali tuđe radove kao učeničke;
‒ omalovažavali kolege pred decom;
‒ štitili kolegu zlostavljača iz „kolegijalnih” razloga;
‒ prećutali to što kolega sa kvalitetima ostaje bez posla, a normu dobija onaj koji ima vezu;
‒ ignorisali da direktor zlostavlja nekog od zaposlenih;
‒ pristajali na raznorazne dilove sa roditeljima;
‒ otaljavali časove;
‒ svaku konstruktivnu ideju sasekli u korenu, jer je to otkrivalo vašu jalovost i prazninu;
‒ manipulisali učenicima i roditeljima;
‒ podsmevali se kolegama koji posvećeno rade i okarakterisali ih kao budale i dokone;
‒ mogli da učinite neko dobro delo, a niste…
Da li mislite da učenici sve ovo nisu videli? I čiju „glavu” sad tražimo?
P. S. Nedavno sam pročitao sjajnu knjigu Džulijana Barnsa, koja govori o jednoj neobičnoj profesorki, „Elizabet Finč”, pa mi na pamet dođe i rečenica iz te knjige: „Postoji velika razlika između borbe da se ne umre i borbe da se živi”.
Komentari (0)