Piše dopisnik Politike iz Nemačke.
„Opet je rasprodato. Ne mogu da verujem da ću morati ponovo da obilazim prodavnice u potrazi za mlekom u prahu koje pije moj sin”, u očaju glasno komentariše tridesetpetogodišnja Anika Štajn, pred polupraznim rafom u jednoj od vodećih drogerija u centru Kelna.
„Strašno, pa to je kao da smo se vratili 30 godina unazad, i to u DDR”, komentariše njena starija komšinica. „Tih praznih rafova se sećam samo iz osamdesetih godina u Drezdenu. A kada je bilo onoga što nam treba, isto smo ovako mogli da kupimo samo po dva ili tri komada.”
Foto: Pixabay
Vodeće drogerije u Nemačkoj, kao što su „Rozman”, DM i „Budnikovski” još pre nekoliko godina uvele su u pojedinim delovima Nemačke pravilo da jedan potrošač može da kupi najviše tri kutije mleka u prahu za odojčad.
Doduše, oznake sa tim pravilom ne mogu se videti, na primer, na bogatijem jugu Nemačke, gde su rafovi uvek puni, ali ne zbog manje dece već očigledno zbog toga što tamo živi znatno manje onih koji prazne police u Kelnu, Bonu, Hamburgu…
To su Kinezi ili bar oni koji su sa Kinezima razradili svojevrsni izvoznički biznis, u kojem poprilične količine nemačkog adaptiranog mleka za bebe šalju za Kinu i tamo je prodaju na crnom tržištu.
„Nije više ni tajna da nam Kinezi prazne rafove. Mi već znamo neke od tih ljudi. Najčešće vuku kolica sa točkićima i po pravilu uvek kupuju maksimalni broj od tri pakovanja i vraćaju se posle nekoliko minuta i tako ukrug dok ne isprazne raf”, kaže prodavačica u DM-u u centru Kelna.
„Zato nekad moram da jurim po gradu gde ima ’aptamila’ za mog sina”, upada joj u reč iznervirana majka. „Nedavno sam prijateljicu iz Štutgarta, koja mi je dolazila u posetu, morala da molim da mi odande donese dva pakovanja, jer tamo nema nestašica.”
Kinezi u strahu još od skandala sa otrovnim mlekom
Kineski šverceri u delovima Nemačke prazne police sa adaptiranim mlekom u prahu još od 2008. godine, kada je u Kini izbio prvi veliki skandal zbog toga što se najmanje 300.000 beba razbolelo od kontaminiranog kineskog mleka u prahu.
Mnoge od tih beba bile su i u kritičnom stanju a najmanje šestoro je umrlo. Prema tadašnjim izveštajima medija, bebama su obolevali i otkazivali bubrezi, jer je mleko bilo kontaminirano melaminom, hemijskim proizvodom koji se koristi za proizvodnju plastike i lepka.
I dok su pojedini kineski proizvođači mleka za bebe ali i još nekih prehrambenih proizvoda očigledno dodavali melamin, jer on često prikazuje proizvod kao bogatiji proteinima nego što zaista jeste, narastajući srednji sloj u Kini potpuno je izgubio poverenje u njih i na sve načine nastoji da svojim mališanima obezbedi mleko na kojem piše „Proizvedeno u Nemačkoj”. Sudeći prema stanju na rafovima ali i na kineskim portalima, najpopularnije je mleko „aptamil”.
To je stvorilo „izvoznički biznis” u kojem Kinezi nastanjeni u Nemačkoj kupuju veće količine ovog mleka u prahu i preko interneta ga prodaju u Kini roditeljima. Oni svoje narudžbinu dobijaju poštom ili preko ljudi koji mnogo putuju na relaciji Nemačka-Kina.
Mleko se najčešće prodaje na internet platformi za trgovinu „Taobao”, što je kineska verzija „Ibeja”, a cena je duplo veća u odnosu na onu u Nemačkoj. Tako jedno pakovanje „aptamila 1”, koje u Nemačkoj košta nepunih 16 evra, na sajtu „Taobao” se može pronaći za cenu od 220 juana, što je 30 evra.
Ovo je, izgleda, postao i poprilično unosan posao, čak i ako se mleko šalje u paketu a ne po čoveku koji putuje za Kinu. Naime, „izvoznička” računica je takva da za paket sa šest pakovanja mleka od Kineza traže 180 evra, a kada to mleko u nemačkoj prodavnici plate 96 evra i za poštarinu do Kine još oko 40 evra, ostaje im čist profit od oko 50 evra.
Profit im je bio još veći kada je 2013. u Kini još jednom izbila afera sa kontaminiranim domaćim mlekom pa je potražnja bila znatno veća, što je ponovo izazvalo nestašice u najjačoj evropskoj ekonomiji, u kojoj su prodavci onda primenili dobro poznat recept iz vremena socijalističke planske privrede u Istočnoj Nemačkoj – ograničenje broja pakovanja koje je moguće kupiti.
Dok se pojedinci čude kako to da kapitalistički zakon ponude i potražnje ne utiče na povećanu proizvodnju i legalan izvoz u Kinu, proizvođači tvrde da rade punim kapacitetima i da su povećali proizvodnju za trećinu, a da im je izlazak na kinesko tržište otežen brojnim birokratskim preprekama.
Da kineska žeđ za nemačkim mlekom nije mala, svedoči to što su istraživači nemačkog specijalizovanog časopisa za hranu „Lebensmitelcajtung” izračunali da se godišnje iz Nemačke za Kinu izveze hrana za bebe vredna 200 miliona evra.
Dok kineska srednja klasa žudi za kvalitetom proizvoda iz kapitalističke Nemačke, među Nemcima je ova situacija vratila zaboravljeni duh bivšeg DDR-a, pa je tako jedan proizvođač omogućio roditeljima da, ukoliko donesu detetovu krštenicu, unapred rezervišu potrebne količine mleka.
Izvor: Politika
Komentari (0)