Postoji li išta simpatičnije od slike deteta koje sa ushićenim izrazom na licu krivudavo hoda u mamininim cipelama na štiklu? Međutim, za razliku od ”običnih” posmatrača, većini roditelja posle nekoliko ”modnih revija” više nije toliko zabavno da gledaju kako njihovo mezimče ”pustoši” ormane i cipelarnike. Umesto toga, počinju da se pitaju šta je to što u njihovoj garderobi, obući ili nakitu toliko privlači dete da ono ponekad čak zaboravi koliko ima drugih igračaka kojima bi moglo da se igra? Ima i onih mama i tata kojima nije samo dojadilo da večito pospremaju razbacane delove svoje odeće, već se i ozbiljno brinu da se prilikom ”kostimiranja” njihov mališan ne saplete i povredi… O kojoj god grupi roditelja da govorimo, jedno je sigurno – svi su fascinirani ovom pojavom, a retko ko je svestan zbog čega se ona događa.
Za veliku grupu onih kojima ovaj deo dečijeg odrastanja predstavlja enigmu, reč je o prirodnom i normalnom ponašanju koje se zove identifikacija sa roditeljem. Ono je nužan uslov pravilnog odrastanja jer kroz proces identifikacije sa roditeljem dete gradi sopstveni identitet, odnosno svaki roditelj je prvi model na koji će se, prilikom izgradnje sopstvenog identiteta, ugledati njegovo dete. U zdravim i funkcionalnim porodicama devojčice zato žele da imitiraju svoje mame, a dečaci – tate. Ali, kao što glumcima u pozorištu šminka i kostim olakšavaju ”ulaženje u lik”, tako i deci mamina i tatina garderoba, šminka, parfemi, nakit i cipele služe da se što bolje poistovete sa onim na koga bi želela da liče. Da je to tako može se i sam uveriti svaki roditelj, jer se često događa da ”preobučeno” dete stane ispred ogledala pa još i glasom i pokretima imitira mamu, odnosno tatu, u nekoj tipičnoj situaciji. Kada to primetite, nemojte prekidati dete ili mu se smejati – veoma je bitno da ono započetu igru dovrši do kraja.
Ne tako retko, događa se da na uzrastu ispod 3 godine i dečaci oblače mamine stvari. Ovo ne treba da brine roditelje jer je mama prvi roditelj za svako dete, bez obzira na njegov pol. Deca su u najranijem periodu svog razvoja pretežno upućena na majku, jer im je njena briga i način gajenja preko potreban baš kada su sasvim mali. Očevi se aktivnije uključuju u vaspitanje dece uglavnom onda kada ona počinju da budu malo samostalnija i spretnija, a do tada je sasvim prirodno ako dete, bilo da je dečak ili devojčica, želi da bude ”kao mama”. Ipak, ukoliko se dečak od 5 i više godina i dalje poistovećuje sa ženskim modelom, najverovatnije je da mu nedostaje tatino prisustvo. U toj situaciji otac bi trebalo da počne češće da provodi vreme nasamo sa sinom i tako mu omogući dovoljno ”materijala” za identifikaciju. Ukoliko to iz nekog razloga nije moguće, dečaku treba obezbediti što više kontakta sa muškim figurama koje bi mogle biti neka vrsta zamene za tatu. To mogu biti detetov stric, ujak, neki porodični prijatelj, ”dobrodržeći” deka ili trener, ukoliko mališan pohađa neki sportski klub. U kasnijem periodu, kada dete krene u školu, možete tražiti da bude upisano u odeljenje koje vodi učitelj.
Ređe se dešava da male devojčice nemaju dovoljno prilike da se poistovete sa svojim mamama pa žele da imitiraju mušku figuru. Ako se kojim slučajem i to dogodi, slično se treba postaviti kao kod dečaka kojima nedostaje kontakt sa tatom. Samo, to sada treba da bude češće prisustvo majke u ćerkinom životu ili, ako je ona odsutna, drugih ”pogodnih” ženskih osoba (tetka, strina, ujna i sl.).
Dakle, kada se sledeći put očevi koji imaju sinove zapitaju gde je ”isparilo” pola flašice njihovog omiljenog ”after šejva”, ili mame koje gaje ćerke primete da podosta fali iz bočice najnovijeg laka za nokte, neka samo duboko udahnu i odahnu – jer su u dosadašnjem gajenju dece dobro odradili svoj posao!
Komentari (0)